"Krompirast nos.Buljave oči. Čekao sam deset godina da sagledam to lice na prozoru školskog autobusa. Sad kad sam ga vdeo, mogao sam samo da mu mahnem u znak pozdrava". To su završni redovi priče "Štrcaljka", jedne od deset priča koje čine knjigu američkog pisca Džefrija Judžinidisa "Veliki eksperiment" (176 str. sa engleskog preveo Alen Bešič, izdavač Dereta, Beograd).
Deluje zagonetno, pogotovu ako niste pročitali ono što prethodi. A lik koji ove reči izgovara, unutrašnji narator Voli Mars, zapravo je otac tog mališana i to samo on zna na belom svetu (u svetu knjige, naravno). Priča počinje uspešnom ženom Tomasinom, iz sveta medijskog biznisa (TV- kuća u Njujorku), koja se odjednom priseti da joj je već četrdeseta, da joj biološki svet otkucava, da je poslednji čas da obezbedi porod. U nekom fensi magazinu zapadne joj za oko privlačna formula kako da obezbedi najbolju spermu za buduće lepo i pametno dete. Organizuje žurku, pozove biran svet koji će joj pomoći u sprovođenju zamisli. Naleti na starog drugara Volija Marsa s kojim je onomad imala i prisne telesne kontakte, poveri mu plan, a on joj kaže: ja ću sam da ti pomognem. Ne htede da mu kaže da nije zadovoljna njegovim sadašnjim izgledom (shvatio je i bez tog iskaza).
Na pomenutoj zabavi, atmosfera kako dolikuje, Voli upozna lepotana koji mu, valjda pod pritiskom nekih tekućina, otkrije tajnu da je u jednoj čaši u frižideru ostavio traženu supstancu. Voli ode u toalet sa jakim razlozima, prospe iz čaše uzdarje „odabranog“i ostavi trag svog budućeg potomstva, o kome sada znamo samo vi i ja.
Na ovom zapletu pisac je pokazao čaroliju svog pripovedačkog umeća, načinivši presek jednog kruga američkog društva, uz obilje britkih karakterizacija različitih likova, neodoljivo duhovito i upamtljivo, u najboljoj tradiciji američke književnosti, od Marka Tvena do Džonatana Frenzena. To važi i za preostale priče knjige (ima ih ukupno deset), uvek u drugom ambijentu i sa raznorodnim junacima koji potičući iz različitih porodično-nacionalnih sredina čine ono što se zove američki „melting pot“.
Ako se ne varam, ovo je prvo predstavljanje ovog pisca na našem jeziku. Bilo je vreme, jer je Džefri Judženidis (1960) već stekao ugled jednog od najznačajnijih američkih pisaca, sa cenjenim književnim nagradama, od Pulicerove do godišnjih priznanja raznih fondacija. Njegov roman „Samoubistva nevinosti“ je posle Pulicerovog priznanja doživeo džinovske tiraže (četiri miliona prodatih primeraka, vlažni san svih pisaca od ugleda), čemu je verovatno doprinela i filmska ekranizacija Sofije Kopole. Kad je ova knjiga priča doživela prvo englesko izdanje 2017. engleski listovi „Observer“ i „Ivning standard“ su je, kao po dogovoru, proglasili knjigom godine.
Judžinidis je rođen u grčko-američkoj porodici, u predgrađu Detroita, koji je dobro zapamtio po munjevitoj propasti automobilske industrije (danas je ovaj grad pola mrtav, pola nešto drugo, bez mirisa i ukusa). To se prepoznaje u pričama jer govore o junacima koji su neprekidno u kriznim situacijama, ali uvek u fantazmama „da će uskoro pristići milion“ (nešto nam je to poznato). Ili u iskušenjima koja neosetno vode ka porazu.
Američki kritičari stavljaju Judženidisa u red pisaca novog realizma (Tomas Pinčon, Rejmond Karver, Džonatan Francen), ali, mimo ove profesorske formule, koja zvuči praznjikavo i nepravedno, kod njega se prostori događanja kulturološki pomeraju do Tajlanda, Indije, Nemačke, pokazujući kako se iluzije pojedinih junaka slamaju pod pritiskom opštih mesta, kao nastalih u misaonim radionicama Floberovih zamlata, Buvara i Pekišea.
Tako u priči „Avionska pošta“ zatičemo seksologa i antropologa Mičela zaglavljenog u prašumi Tajlanda, bolesnog i pritisnutog teškim klimatskim uslovima. Ovaj nekadašnji slavni kolumnista „Plejboja“ sada šalje pisma svojim bližnjima o „raju“ u kojem uživa. I ne primećuje da sa tim fantazmama polako klizi ka nestanku, onako kako obližnji budisti i zamišljaju zalazak u večnost.
U uvodnoj priči „Kukumavke“ pratimo život dveju ostarelih prijteljica smeštenih u dom sa posebnom brigom. To se naravno plaća, ali je ponašanje prema zbrinutima nedostojno i uvredljivo. I one sednu u kola, odu u planine, reše da žive po drevnim poukama Indijanaca iz plemena Inuti. Ova priča odiše neverovatnom toplinom prema nosećim likovima, bez socijalne melodrame ili gorčine.
U priči „Rana muzika“, Rodni, profesor rane i barokne muzike, kupi na otplatu istorijski primerak klavikorda, preteče čembala, baci se na proučavanje Bahovih harmonija, krene na gostovanja u Nemačkoj, ne primećujući da mu porodica tone u dugove (instrument je koštao basnoslovno, sa ubitačnim kamatama za otplatu). Za to vreme njegova supruga žrtvuje svoje studije, počinje da pravi plišane miševe misleći da će time održati porodični budžet. Pisac slika ovaj život u snovima, ali i u neumitnoj silaznoj putanji. Traganje za tajnama muzike (Bah i njegov „Dobri temperovani klavir“), neće se to dobro završiti.
Završna, možda najbolja priča, „Neposredna prijava“ (tako glasi i naslov originala, ali su priređivači, iz ne baš jasnih razloga, dali naslov po drugoj priči), sledi dva lika, sa dva kraja sveta, koji će se u jednom trenutku sresti i taj susret će im promeniti živote na neočekivan i tragičan način. Engleski profesor književnosti Metju, srećno oženjen, dolazi na američki univerzitet da održi seminar. Tamo mu na potpisivanju knjige prilazi devojka koja mu traži autogram (nema novaca da kupi knjigu), uzgred neoprezno joj da broj telefona (eh ti profesori, znam neke koji su slično nastradali!). Kasnije, javi se profesoru, dođe u njegovu hotelsku sobu, ne bojte se, ništa se ne dogodi.
Posle izvesnog vremena, devojka iz Indije, Prakrti, inače na granici punoletstva, u strahu da će roditelji po drevnoj tradiciji da je udaju za „nedraga“, reši da prijavi silovanje. Kreće postupak, profesorov brak se sruši, istraga ne ustanovljava ništa, nema postupka. Devojka shvati glupu grešku, uputi izvinjenje. Ironično zvuči, njen strah od roditeljskih predrasufa je bio bezrazložan, imaju oni većih briga u životu.
Pisac je priču oneobičio time što je neprekidno menjao vremenske sekvence, trudeći se da nijednog trenutka ne izneveri svoje likove, njihovo pravo na životne odluke i zablude.
Šta još da kažem, osim: motriću da li će još neka od Judžinidisovih knjiga stići u naše krajeve. Prevod Alena Bešića uzoran, i to bi valjalo da bude pravilo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar