Foto: SOEREN STACHE / AFP / Profimedia

Kad umre takav velikan filmske glume kao što je ser Šon Koneri (1930-2020), ne zatvara se deo epohe u kojem smo bili sudeonici (uobičajeno priznanje koje mnogi koriste). Naprotiv, samo se otvara mogućnost, zahvaljujući modernim tehnologijama očuvanja filmskog medija, da proverimo koliko je ovaj velikan (treći u istoriji filma po anketi Američkog filmskog instituta, ali prvi ne-Amerikanac) važan za sagledavanje duha vremena koje nije stalo sa njim, kao ni sa nama ostalim smrtnicima.

Prisustvujući mnogim najznačajnijim filmskim festivalima, nisam baš imao želju da tek tako (ako nemam dogovoren intervju) priđem nekom od filmskih ljudi, jer je to nevaspitanje (nisu oni došli tu da se rvu sa novinarima ako ne moraju, po ugovoru). Ipak, sticajem okolnosti razgovarao sam sa Konerijem, 2003. godine, na ciriškom aerodromu, gde smo se slučajno sreli.

Šon Koneri kao Džejms Bond Foto: WARNER BROTHERS – Album / Album / Profimedia

Grupa od petnaestak novinskih izveštača iz Srbije zatekla se na ciriškom aerodromu, gde smo čekali avion za povratak u Beograd. Sedeli smo u udobnom aerodromskum foajeu, pijuckali kafu i ubijali vreme, kad je pored nas prošao jedan elegantan gospodin u sivom ogrtaču, sa negovanom bradom, tamnim naočarima i šeširom. Išao je oslanjajući se na štap sa divnim vrhom (kao neko malo žezlo). Seo je ukoso od nas, desetak metara udaljen, izvadio knjigu iz torbe i počeo da čita. Neko je rekao: Kako ovaj čovek liči na Konerija. Većina podeli ovaj utisak, ali meni se neoprezno ote: Ne liči, to je Džems Bond! Skočiše na mene, otkud ti to, a ja rekoh: Odoh da proverim!

Nije mi bilo prijatno dok sam prilazio, jer nikad ne znaš kako ljudi reaguju kad im remetiš intimu.

Prišao sam i upitao jedino moguće: Izvinite, da li ste vi gospodin Šon Koneri. Pogledao me je i rekao: Da, to sam ja. Da bih izbegao bilo šta neprijatno, odmah rekoh, ja sam filmski kritičar i gledao sam vas stotinak puta. Odakle ste, pita. Rekoh: Jugoslavija (i dalje je to zemlja u kojoj sam rođen i odrastao), a on kaza: Izvolite, sedite. Upitah ga, znam da ste bili na kanskom festivalu, da li ste zadovoljni onim što ste tamo doživeli. Odgovorio mi je resko: Mrzim filmske festivale, gde god se okreneš, gužva i pometnja, nije to mesto za mene, došao sam samo zbog obaveza prema producentu filma (kasnije sam proverio, tamo je na filmskom marketu predstavljen poslednji film u kojem je Koneri igrao, „Liga izuzetnih džentlmena“).

Znajući da mi ističe vreme, upitah, koje filmove ste u novije vreme gledali, a on me odmah ohladi: Sve manje gledam filmove, a ponajmanje moje. Upitah, ali filmovi beleže jedno vreme, pa i vaš život, a on opet vrlo hladno odbrusi: Da, ali kad gledam film u kojem se šepurim po oblali, okružen lepoticama, to me baci u očajanje, jer se setim da je to sada neko drugi, i da je taj kadar sniman desetak puta jer je neoprezno sa strane uletela neka mačka! Zahvalih mu se i odoh, sretan što sam prošao bez većih oštećenja.

Milan Vlajčić, Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Dozvoljavam sebi da kažem da je u dugoj seriji filmova o Džemsu Bondu, Koneri najbolje pogodio ironično nostalgičan odnos prema tajnim agentima visokog stila, premda rado ponovo pogledam filmove sa Rodžerom Murom i Danijelom Krejgom. Ali nehotice se zaboravlja da je ovaj neverovatni glumac ostvario i nekoliko desetina sjajnih uloga u filmovima, od kojih ja posebno izdvajam „Čoveka koji je hteo da bude kralj“ (red. Džon Hjuston), „Nesalomive“ (red. Brajan De Palma), „Ime ruže“ (red. Žan-Žak Ano).

Bilo je u njegovoj karijeri i osrednjih filmova, ali u svakom je Koneri onaj koji svoj deo posla obavi u svom stilu, bez opuštanja i šmiranja.

Objavio je i autobiografiju, u kojoj je progovorio o gorkim stvarima, kako je počeo da zarađuje kao raznosač mleka gorak hleb u 12. godini, kako je tvorac agenta 007 Ijan Fleming bio protiv njega, pri kastingu za film „Dr No“, kako je žestoki škotski nacionalista (jer Škotska u vreme najveće slave nije bila deo Ujedinjenog kraljevstva), kako voli da gleda futbal (od malena ga je pikao).
Primio je od kraljice zvanje sera sa zahvalnošću.

Pamtićemo ga sa zahvalnošću, sve dok se film ne utopi u „pametne telefone“ bez ostatka. Nadam se da ćemo izbeći tu opasnu klopku.

 

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare