Poslednja kritika Milana Vlajčića: Mladomir režira Džojsa

Priprema knjige za štampu obavljena je u velikoj neizvesnosti, jer je prethodno objavljivanje ovog romana u nastavcima izazvalo neprijatan sudski proces u Americi, okončan moralnom osudom i zabranom. Zato je Džojs prve primerke, bez zvanične naslovnice, tajno poslao porodici i prijateljima. Knjiga je pažljivo i oprezno distribuirana kao zabranjeno štivo, onako kako je u vreme Brežnjevljeve strahovlade u Sovjetski savez riskantno stizao Solženjicinov "Arhipelag Gulag", ili, nešto ranije, Pasternakov "Doktor Živago". Sada je to davna istorija, Džojsov roman je danas prisutan na svim priznatijim univerzitetima, a ovih dana spremaju se posebna jubilarna izdanja Džojsovih dela.Ovo podsećanje uvodi nas u prvo obeležavanje Džojsovog jubileja na našoj književnoj sceni: nezavisna čačanska izdavačka kuća Gradac (urednk Branko Kukić) objavila je knjigu "Džojs" (82 str.) filmskog reditelja i pisca Puriše Đorđevića. Iz pisma koje je pisac uputio uredniku, a koje je priloženo na završnim stranicama, doznajremo da se gospodin Đorđević, krštenog imena Mladomir, a poznatiji u javnosti kao Puriša (pola filmskog sveta ga prisno naziva Purke, dok on povremeno otkriva da je rođen u znaku "mladog graška"), dugo bavio pripremom scenarija za film o Džojsovom romanu, da je iščitao i druge knjige ovog pisca, kao i biografiju Žana Parija (izdanje Savremene škole, Beograd 1963).

Neću vam više otkrivati šta je sve od kritičke literature iščitao, nešto od toga se vidi iz njegove knjige koja, kao što pretpostavljate kad je o ovome autoru reč, nije školsko pridržavanje osnovne narativne strukture izvornog dela, jer ona u prepoznatljivom vidu i ne postoji. Kao što znaju čitaoci, roman prati jedan dan u životu, 16. juli 1904, od jutra do iza ponoći, dablinskog građanina Leopolda Bluma, čija putanja po rodnom gradu nudi ironičnu referencu na višegodišnje putešestvije Homerovog junaka Odiseja, sve do konačnog povratka na Itaku.Zanimljivo da u belešci o gospodinu Đorđeviću uopšte nema potpunih podataka o filmskoj karijeri ovog autora. Naravno, i legendarni vrapci znaju da je Đorđević (rođen u Čačku 6. maja 1924.) potpisao 20 igranih filmova, 50 kratkih i dokumentarnih, da je njegova tetralogija iz druge polovine šezdesetih - "Devojka", "San", "Jutro" i "Podne" - u vrhu jugoslovenskog i evropskog filma te decenije. Objavio je deset romana i zbirki priča, neke upravo kod ovog izdavača.Puriša je svoje filmove uvek snimao po sopstvenom scenariju, a krajem osamdesetih imao je dogovor sa velikim ruskim rediteljem Sergejem Paradžanovim i italijanski scenristom Toninom Gverom da zajedno rade (taj projekat mi je otkrio sam Paradžanov), ali je smrt autora jermenskog porekla izbrisala ovu mogućnost. Klasik srpskog filma je poslednji film "Dvoje" snimio još 2007. godine, u novije vreme je prijavljivao projekte na godišnjim konkursima Filmskog centra Srbije, ali su njegovi scenariji redovno bili odbacivani. Stoja nije čudno da je Puriša u svojoj 98. godini rešio da svoj scenario objavi u obliku knjige, znajući da za film po Džojsovom romanu ne bi nikada dobio priliku.Ne utehe radi, mnogi značajni filmski autori su imali započete filmove koji su u nekoj fazi pripreme ili snimanja prekidani, otkazivani, izbrisani iz zvaničnih filmografija. Krajem devedesetih prošlog veka, u završnim danima Kanskog festivala, otkrio sam u lokalnoj knjižari kabastu knjigu "Izgubljeni filmovi". U njoj je marljivi francuski kritičar okupio dvadesetak scenarija uglednih autora, kao što su Orson Vels, Žan Renoar, Luis Bunjuel, Žan-Lik Godar, Teri Gilijem... Fantastična knjiga, odmah bih je kupio da prethodnih dana nisam već kupio desetak sjajnih knjiga i ostao sa nekom sitninom za koji sendvič u završnim festivalskim danima. U kanskom FNAK-u postoje fotelje u kojima možeš da satima proučavaš knjige, čak te knjižari časte i kafom! Nekoliko sati sam istraživao sadržaj ove dragocene knjige, dva scenarija su kasnije ipak pretopljena u završene filmove (Velsov film "Druga strana vetra" je posthumno dovršio Piter Bogdanovič 2018, a u isto vreme je Teri Gilijem konačno dovršio mnogo puta započeti projekt "Čovek koji je ubio Do Kihota").Homerova "Odiseja" je imala nekoliko filmskih ekranizacija, najpoznatija je ona iz 1954. sa Kirkom Daglasom i Silvanom Mangano, kao i tv-ekranizacija sa našim Bekimom Fehmijuom. Britanski kritičar Filip Strik je pre četrdesetak godina započeo snimanje filma po "Uliksu", ali je negde zapelo i nikad nije film priveden kraju.Purišin "scenario prema motivima romana "Uliks" i "Portret umetnika u mladosti" Džemsa Džojsa", kako glasi zvaničan podnaslov knjige, više je razvijen sinopsis nego filmski scenario u tehničkom smislu, što je i ugodnije za čitaoce, jer je nama ponuđeno štivo koje nas uvodi u film koji autor gleda pred sobom. Proširivši tematski okvir na knjige koje su prethodile "Uliksu", Đorđević je u prvi plan stavio njegovog mladog junaka (fiktivni piščev dvojnik) Stivena Dedalusa, njegovo školovanje pod strogim nadzorom katoličkih sveštenika, koji su pojam Boga uterivali u učeničke glave i okrutnim fizičkim kaznama. Otuda, po našem autoru, buntovnički duh i njegova vezanost za zavičaj koja mu, budući da je najveći deo zrelog doba proveo u tuđini (Pula, Trst, Pariz, Cirih), obezbeđuje složenu narativnu potku prožetu oštrim kritičkim opservacijama o provincijskoj začaurenosti na Ostrvu, ali i nostalgičnim odama nepomirljivim borcima za slobodu Irske.Pri svemu tome, pisac je ostavio u zapećku glavnog junaka "Uliksa" Leopolda Bluma, koji je vidnije eksponiran našavši se sa Stivenom u javnoj kući. Nisam verovao očima, u priči o irskim sudbinama i tragedijama našao se i naš reditelj Ljubiša Ristić, istina za kratko, a posebnu ulogu ima Džojsova doživotna vezanost za Noru, koju je upoznao onog dana u koji je smestio roman "Uliks". Da je reč o slobodno ispisanom sinopsisu govori podatak da pojedine replike zauzimaju i celu stranicu teksta, kao i ogromna pažnja koju je posvetio Ezri Paundu, nešto zbog njegovog ranog priznanja Džojsove genijalnosti, a nešto zbog tragične propagandne službe Musolinijevim ludačkim poduhvatima, zbog čega je Paund posle pada Italije stavljen u ludnicu (to ga je spasilo, negde su pisci zbog sličnih grehova plaćali glavom).Sad ću biti otvoren do kraja, jeste da ponekad ovaj rukopis deluje mladalački uzneseno, ali kad uzmem u obzir da se Purke bliži 99. godini života, iskazujem divljenje ovom piscu, kao i izdavaču, koji su nas ponovo naterali da se bavimo vrhuncima, prema kojima merimo naše vreme.Bonus video: Teofil Pančić 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavateofilpancicik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3029894"]