„Na ručku sa Orsonom“ (izdavači: Lom, Beograd, i Kulturni centar, Niš).
Mogao sam da odolim svemu osim iskušenjima – ovu maksimu Oskara Vajlda često je ponavljao jedan od najvećih filmskih reditelja, harizmatični Orson Vels (1915-1985). U svojoj 26. godini zapanjio je svet filmom „Građanin Kejn“ koji je postao paradigma modernog filmskog jezika: pola stoleća ovaj film je u glasanju kritičara londonskog časopisa „Sajt end saund“ (Sight & Sound) nadmoćno držao prvo mesto.
Vels je bio i pozorišni reditelj (pre „Kejna“), pisac scenarija, producent, glumac, intelektualac zamašne enciklopedijske načitanosti, hedonista u svim smerovima (lepe žene, birana jela i pića, svetski putnik, sjajni hoteli). Posle senzacionalnog uspeha sa „Kejnom“ nije uspeo da u Holivudu obezbedi pravo na autorsku verziju svojih filmova (kao što je to pošlo za rukom Hičkoku, Vajlderu), pao je u nemilost holivudskim mogulima i uz velike nevolje sa nezavisnim producentima završio je karijeru sa samo jedanaest naslova. Kopajući po Velsovoj zaostavštini poznati istoričar filma Džonatan Rozenbaum je našao čak devetnaest zaokruženih filmskih projekata. Ali, sve je ostalo na tome. Sve do svoje smrti u 70. godini Vels je pregovarao sa nekolicinom producenata o realizaciji „Kralja Lira“, „Don Kihota“… Postoji zamašni broj (blizu pedesetak) kritičkih biografija, monografija o pojedinim filmovima, a ima i jedna Enciklopedija koja nosi njegovo ime.
Rado je gostovao na televizii i radiju, kad je imao dostojne sagovornike (Kenet Tajnan, Andre Bazen, pre svih), ali je izbegavao intervjue za novine, jer ga je mrzelo da se nateže sa uvek istim pitanjima (sukob sa Holivudom, brak sa Ritom Hejvort, amoralni evropski producenti, klopa, i slično).
Sada je pred nama knjiga koja je pre sedam godina iznenadila sve istraživače i poštovaoce Velsovog dela. „Na ručku sa Orsonom“ (preveo Flavio Rigonat, 310 stranica, izdavači: Lom Beograd i Niški kulturni centar), u podnaslovu stoji: Razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa, priredio Piter Biskind.
I odmah da kažem: neobična i jedintvena knjiga, van svih žanrova i odrednica, prava intelektualna gozba, gorka, zabavna i opominjuća.
Henri Džeglam (1938) je američki reditelj, pisac i producent, autor dvadesetak filmova, radoznalac i riba za svaku vodu (osobina koju valja pažljivo osmotriti i primeniti, razdvojiti od hulja i vrdalama). Pošto je Vels poslednjih film u svojoj karijeri dovršio 1972 („Istine i laži“), uglavnom se pojavljivao kao glumac u tuđim projektima, pozajmljivao glasove u raznim medijima, nastupao u reklamama za francuska vina, Džeglam mu je više puta davao uloge u svojim filmovima i pokušavao da mu pomogne u potrazi za producentima (gotovo za dlaku je uspeo u nekim slučajevima, ali je Vels, avaj, uvek imao svoje visoke standarde). Kao senka ovih razgovora je objašnjenje kako je Vels od prvog u Holivudu pao na „dno“.
Poslednje tri godine Velsovog života Džeglam je redovno ručao sa Velsom u losanđeleskom restoranu “Ma maison” (iz pristojnosti nije naveo ko je plaćao ova gošćenja), i, ako mu je verovati, na Velsov predlog je skrivenim magnetofonom snimao konverzacije sa ovih druženja. Posle Velsove smrti Džeglam je ove kasete držao u nekih četrdesetak kutija, nikad nije našao vremena da to pregleda i priredi za štampu. Neki su mislili da je to deo urbanog mita, ali je poznati američki kritičar i istoričar filma Piter Biskind uspeo da ubedi Džeglama da mu prepusti priređivanje ovog haotičnog materijala za objavljivanje.
Biskind (najpoznatiji po studiji o novom Holivudu „Easy Riders, Raging Bulls“) je u opsežnom predgovoru inteligentno i znalački obuhvatio filmski karijeru i biografiju Orsona Velsa. A onda je u 27 poglavlja zadržao redigovani i skraćeni dijalog Velsa i Džegloma, u kojem se povremeno javljaju i kelneri, gosti koji prilaze Velsu i započinju konverzaciju (Ričard Barton sa Liz, Ža Ža Gabor, Džek Lemon, između ostalih).
Iako načet prethodnim nevoljama, zdravstvenim problemima (zbog oštećenih kolena pristizao je u medicinskim kolicima), gojaznošću (kako kaže Džeglam, umesto odela nosio je nešto kao šatorsko krilo sa dekorativno prišivenim dugmadima), Vels je zadržao bodar duh, dostojanstven stav prema onima koji su ga izneverili (Džek Nikolson, Bert Rejnoljds, Piter Bogdanovič), prisećanje na dane rane slave bez ikakve nostalgije (vrlo dobro je znao da je to bolest od koje se ne umire, ali koja remeti percepciju davnih dana).
Na svakoj stranici knjige srećemo imena velikih i poznatih holivudskih imena, o kojima Vels govori kroz anegdote, surove lične podatke, sa istom otvorenošću sa kojom govori o sebi. O holivudskim glavešinama iz Zlatne epohe, Luju Mejeru, Semu Goldvinu, Dejvidu Selzniku, Vels svedoči sa prigušenim prezirom, ali valja odmah dodati, Džaglom nije samo zahvalni osluškivač: On često otvoreno polemiše sa velikanom, terajući ga da u određenoj meri omekša oštrinu svog suda. I to je veličina autentičnih stvaralaca, koji ne očekuju samo klimanje glavom i novo pitanje. Ima i lascivnih anegdota (posebno su loše prošle velike dame filma Ketrin Hepbern, Merl Oberon, Kler Blum), a tu su i oštri obračuni sa filmskim kritičarima (čuvena Polin Kejl je još za njegovog života dobila duhovite, ali i nepravedne epitete).
Među dirljivim deonicama (nema ih mnogo) je nežan portret Rite Hejvort, njegove supruge iz četrdesetih, analiza njene depresivne duše, koja je u vapijućoj suprotnosti sa mačističkim mitom o Gildi, ikoničkoj junakinji istoimenog Vidorovog filma. I Rita je tome neoprezno doprinela svojom legendarnom izjavom kako muškarci legnu sa Gildom a probude se pored Rite!
Ako je bio oštar prema holivudskim moćnicima, ništa manje nije bio nežan prema evropskim. Među producentskim vrdalamama sa starog kontinenta posebno mesto je dobio Miteranov ministar kulture Žak Lang, lak na praznim obećanjima, a ubitačnu oštrinu je iskazao prema njegovom prethodniku, legendarnom piscu Andreu Malrou, koji je pogazio svoju revolucionarnu mladost statirajući u senci Šarla De Gola.
Pominje i nevolje iz šezdesetih, dok je u Jugoslaviji snimao „Proces“ (po Francu Kafki), pa kaže da je boraveći jednom u Beogradu (nije komentarisao odbijenu ponudu da snima za Avala Film) samo čekao da mu iz Zagreba stigne direktor zagrebačke Esplanade – sa računom za neplaćeni boravak tokom snimanja „Procesa“!
Sve do svoje smrti (poslednji razgovor je bio nekoliko dana ranije, sa optimističkom nadom da će konačno snimiti svog „Lira“), Vels je zadržao ironičan odnos prema sebi i svojim savremenicima, uz mnogo šala i uz raskošnu, karnevalsku viziju života.
Povremeno sam se čitajući ovu raskošnu knjigu, posle ponoći, naglas smejao (što mi se retko dešava), gledajući da ne ometem usnulu porodicu. I prošle noći sam sa uživanjem proleteo kroz ovu jedinstvenu knjigu, koja je, umalo da zaboravim, raskošno opremljena, sa napomenama i fotografijama svih pomenutih „junaka“ i zlotvora“. Neko će tako obnoviti gradivo, a neko i nešto novo saznati.
Pratite nas i na društvenim mrežama: