Piše Milan Vlajčić: Etička doslednost u ratnom vihoru

Kultura 04. mar. 202009:50 > 17:58
Podeli:
Milan Vlajčić Foto: Privatna arhiva

"Ukradeni život" i "Vrba"

Retko stižem da pratim konferencije za štampu na Festu, jer tokom ovog filmskog maratona jedva stižem da vidim i moje bližnje. Ipak, bio sam na obeležavanju 20. godišnjice Festivala srpskog filma u Čikagu, koji uporno i znalački vodi kritičar Nenad Stanković, uglavnom, što bi se reklo, o svom ruvu i kruvu. I to u Čikagu, u kojem ima stotinak hiljada ljudi sa ovih naših prostora. Što je još važnije, u gradu u kojem decenijama postoji najznačajniji filmski festival na severnoameričkom kontinentu. O značaju Stankovićevog festivala govorila je i gospođa Keti Čaba, kanadska ambasadorka u Beogradu, koja je obećala da će pomoći učešće naših filmova tamo, ali je bila zbunjena kad je doznala (iz izlaganja ovog potpisnika), da srpsko Ministarstvo kulture, koje izdašno pomaže neke folklorne i kvazipatriotske smotre, godinama ovom srpskom festivalu nije davalo ni dinara na svom konkursu za pomoć plasiranju naših programa u inostranstvu! Ona taj podatak nije komentarisala, a nećemo ovim povodom ni mi na ovom dragocenom prostoru.

Veliki američki reditelj Terens Malik iz šezdesetih i sedamdesetih, a potom i poznat po remek-delu „Drvo života“ od pre desetak godina, ovog puta nam se predstavlja ambicioznim ratnim eposom „Ukradeni život“ (178 min.). Bog sveti zna zašto je izvorni naslov „Skriveni život“ izmenjen, jer u filmu nema nikakve krađe. Film je rađen po istinitom događaju i govori o klasičnom sukobu pokoravanja ratničkoj ideologiji (naredba bez pogovora) i, na drugoj strani, pojedinčevog osećanja pravde i ličnog dostojanstva.

Obično se za film sa sličnim povodom uzimaju primeri visokih oficira ili istaknutih intelektualaca, ali Malik prikazuje slučaj Franca Jegerštetera (August Dil), austrijskog seljaka u visokim Alpima koji mukotrpno obdelava zemlju, sa suprugom Fani (Valeri Pahner) i dvoje sitne ženske dece. Miran život ove brđanske zabiti remeti priključenje Austrije (nasilno) Hitlerovom Rajhu 1938, a potom i regrutacija mirnih građana za ratničke pohode na istok i zapad. Franc pri prvoj regrutaciji odbija da otpozdravi sa „hajl“, puštaju ga da se vrati svom domu, što izaziva prve nevolje njegovoj porodici, jer sinovi njegovih suseda već odslužuju „časnu službu domovini“. Nešto kasnije nemački vojnici dolaze ponovo po Franca i, pošto on odbija da položi zakletvu Hitlerovoj armadi (zakletva je u korenu svih osvajačkih pohoda), odlazi u zatvor.

Sudsko-vojni proces protiv „neposlušnog Franca“ je dug, njemu se pruža prilika da se pokaje – kažu „samo jedan potpis“ i spasen je život. Ali ovaj nenamerni junak nije spreman da izneveri svoje principe. Čak i sveštenici šapuću vrlo hrišćanski (!): reči iz zakletve niko ne shvata mnogo ozbiljno, samo potpiši i spasi svoju porodicu. Kad vrhunski vojni sud izvede Franca, već izmorenog zatvorskim zlostavljanjem i kabadahlukom vojnih stražara, na poslednje saslušanje, predsednik suda Luben izdvaja ga nasamo i kaže mu: čoveče, niko neće znati šta si potpisao, mnogi su to uradili, imaš porodicu, i slobodan si!

Ovog sudiju igra legendarni Bruno Ganc, već slomljen teškom bolešću. To je Brunova oproštajna uloga, tek nekoliko minuta, ali veličanstvena. Nakon toga Franc odlazi u ruke dželatu.
Ali kako Malik vizuelno oblikuje ovu priču? Sem uvodnih dokumentarnih snimaka Hitlerovog pobedonosnog ulaska u Beč, na čelu jedinica Vermahta, filmska naracija se odvija na dva plana: zbivanja u Francovom seocetu, i, na drugoj strani, junakovo izdvajanje u vojni zatvor, sve do završnog ubistva. Tokom tih ratnih godina sva ratna krvava zbivanja su stavljena u zagrade.

Deonica seoskog života prikazana je u magijski poetičnom osvetljenju (fascinantna kamera Jerga Vidmera), gotovo rapsodično, uz podvlačenje fizičkih radova neophodnih za preživljavanje. Drugi tok zbivanja čini Francovo martirsko putešestvije od logora do neljudskih zatvora i sadistički razuzdanih stražara. Dat je gotovo dokumentarnom fakturom od koje nam se ledi krv u žilama.
Završna koda je diskretno cinična: posle Francovog smaknuća i okončanja ratne katastrofe (milioni ljudskih žrtava na ratištima), oni seljani koji su s prezirom gledali na Francovu porodicu ponašaju se kao da su im nešto „oprostili“.

Ovaj veličanstveni film (hej, tri sata, gledalište prikovano!) gotovo neprekidno prati spiritualna muzika Baha, Hendla, Arva Perta, Alfreda Šnitkea i – beogradskog kompozitora Arsenija Jovanovića, koji je po ko zna koji put sarađivao sa Malikom.
Pravi ljudi se nađu na pravom mestu.

Makedonski reditelj Milčo Mančevski je 1994. zablistao filmom „Pre kiše“ koju je čuveni američki kritičar Rožer Ebert stavio na svoju listu najboljih pet filmova te godine. Sledeći film „Prašina“ je u stilu spageti-vesterna prikazao jedan ustanak u Makedoniji (tadašnjoj osmanlijskoj guberniji), još dva njegova dela su imala velike pretenciozne zamisli, bez pravog odjeka. Ne bismo sve to pominjali da se Mančevski svojim najnovijim filmom „Vrba“ (157 min.) na opštu radost nije vratio stilskom briu, poetskoj naraciji filmskih slika i pouzdanoj naraciji svog debitantskog rada. Nikad nije kasno, bolje ikad nego nikad.

Po sopstvenom scenariju Mančevski gradi triptih o mladim ženama voljnim da rađaju, vaspitavaju svoju decu, uprkos fiziološlim smetnjama, patrijarhalnim predrasudama, užurbanom ritmu modernog života koje decu stavljaju pred izazove koji ni starijima nisu mačji kašalj. Posebno je upečatljiva prva deonica, vremenski bačena u mitski prostor nekadašnjih seosko-plemenskih rituala i navika. Dvoje mladih, sprečenih da se uz pomoć roditelja normalno uzmu, beže u duboku planinsku vrlet, tamo sagrade dom. Ali porod nikako da stigne. Seoska vračara uz pomoć raznih magijskih čini pomogne dolazak malog Kuzmana. Uz uslov: prvo dete će nju održavati do groba. Kad se rodi mali Kuzman, ovo obećanje je nemoguće ispuniti, srce ne da. I dolazi kazna, od boga ili đavola.

Kao retko koji drugi autor sa ovih prostora Mančevski majstorski gradi sliku senzualnog i magijskog života, njegovo sklapanje kadrova i korišćenje zvuka su nepogrešivi i teško dosegljivi. Preostale dve priče, smeštene u današnji ambijent deluju nešto sirovije, ali uspešno zaokružuju zadatu temu. Dramatične likove junakinja izvrsno dočaravaju Sara Klimoska, Natalija Teodosijeva i Kamka Tocinovski. Ni muški interpretatori nisu slučajno u ovom filmu, ali dame s punim pravima imaju prednost. Hvala im.