Piše Milan Vlajčić: Borhes – talac vavilonske biblioteke

Knjiga Horhea Luisa Borhesa “Maštarije“ (izd. Laguna).

Lavirinti (savršenih geometrijskih oblika unedogled), tajanstvene kutije (sa duplim dnom), beskrajna biblioteka (sa knjigama uvek istog formata), ogledala (sa odbleskom umnoženih ogledala unaokolo), misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju, zamenjeni identiteti, opšta istorija beščašća (sve satkano od čestica postojećeg sveta i izmišljenih dokumenata)… Dodajmo svemu tome arhetipove minulog sveta i predskazanja uvijena u drevne legende…

To su samo naznake fantazijskog sveta koji čeka čitaoca koji kroči u knjige velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa (1899-1986). Rekosmo argentinskog, a njegovi porodični geni pripadaju i engleskom, pa i portugalskom stablu. Sam pisac je izbegavao svako identitetsko određenje, napisavši u omažu jednoj argentinskoj pesnikinji:

“Veliki američki pisac Herman Melvil rekao je, negde u ‘Mobi Diku’, da čovek treba da bude “patriota odan nebesima“, a ja mislim da je to dobra stvar, ta ambicija da se bude kosmopolita, ta misao da budemo građani ne malog delića sveta, koji se menja pod političkim strujama, zavisnim od ratova, već da osetimo da je ceo svet naša otadžbina.”

Poliglota i polihistor sa malo parnjaka u svom vremenu, Borhes je pisao pesme, priče, eseje, preveo je najznačajnije knjige Foknera, Žida, Birsa, Hesea, Kafke, Poa, Vitmena, Virdžinije Vulf, napisao bezbrojne pogovore u sažetom obliku. I premda je od rane mladosti počeo da oseća kako ga vid izdaje (u 55 je potpuno oslepeo), ostavio je i knjigu filmskih kritika! Nikad nije imao želju da stvori roman, jer mu epske širine nisu bile neophodne da se izrazi.

Kad je 1944 objavio knjigu priča i proznih zapisa “Maštarije”, u njoj je obuhvatio i prethodnu zbirku priča “Opšta istorija beščašća” (1935). Ova knjiga je označila veliki prelom u tokovima moderne književnosti, što se potvrdilo posle prvog engleskog izdanja, a potom i francuskog, krajem pedesetih. Njom je otvoren prodor latino-američke proze, koji je obeležen planetarnim uspehom romana “Sto godina samoće” kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa.
Književni kritičar Anhel Flores je prvi upotrebio termin “magijski realizam” povezujući Markesov imaginarijum sa fantazijskom energijom “Opšte istorije beščašća”. Sam Borhes, sa svoje strane, o tome se nije bučno izjašnjavao, premda se nikada nije ustručavao od oštrih sudova o velikanima kao što su Lorka, Neruda, Gombrovič, Nabokov, da zastanemo na ovim imenima.

Ogroman odjek su izazvale i sledeće Borhesove knjige “Alef” (1949) i “Knjiga peska” (1975), koje su mu obezbedile ulazak u najcenjenije francuske i engleske kolekcije “Plejad” i “Viking”. Sledećih godina Borhes neprekidno objavljuje, unoseći veliku zabunu time što svako novi izdanje već potvrđenih knjiga dorađuje i prerađuje, zbunjujući izdavače koji radije priželjkuju prva, kanonska izdanja.

Kod nas se na našem jeziku Borhes prvi put pojavljuje knjigom “Maštarije” 1963. u danas kultnoj (nažalost odavno nestaloj) kolekciji “Metamorfoze”, koju je u okrilju Nolita uređivao Vasko Popa. Posle otkrivalačkih knjiga iz ovog Popinog niza, Zamjatina, Ivanova, Zveva, Nezvala, Lerisa, a uz talas modernih pisaca kao što su Džojs, Selin, Sioran, Beket, Jonesko, Adamov, Andžejevski, Kalvino, Borhes je označio revoluciju u poimanju moderne književnosti. I nije preterao Danilo Kiš kad je sredinom sedamdesetih zaključio da se pisanje u današnjici deli na pisanje pre Borhesa, i – posle! Kasnije je to potvrdio južnoamerički nobelovac u 2003- Džejms Maksvel Kuci utvrdivši da “niko nije kao Borhes obnovio rečnik umetničke proze”. Sada “Maštarije” (184 str.
izdavač: Laguna) dobijamo u novom prevodu Aleksandra Grujičića.

Rođen u Buenos Airesu, Borhes od 1914. provodi godine na školovanju u Švajcarskoj (Ženeva), a po povratku u zemlju počinje da 1921. objavljuje u nadrealističkim književnim časopisima. Negovao je sređeni građanski stil života i ponašanja, neprekidno je bio uz majku do njene pozne starosti, onda se oženio Marijom Kodama, koja i sada vodi brigu o njegovoj književnoj zaostavštini, nadgleda nova izdanja i ugovore sa izdavačima. Posle godina u kojima se bavio bibliotečkim i predavačkim poslovima, Borhes je 1955. preuzeo dužnosti direktora Nacionalne javne biblioteke i profesora engleske književnosti u Buenos Airesu.

Sve to vreme, od kraja Drugog svetskog rata, Argentinom vlada populistički diktator Huan Peron, a potom i njegova supruga Evita. Mnogi nezavisni intelektualci su ispaštali, bili proganjani ili su nestajali, ali Borhes se držao uzdržano, izbegavajući da se određenije izjasni o režimu i njegovoj prirodi. Kad su ga jednom pritisli, rekao je: “Ja ne čitam novine”. Preovlađuje ubeđenje da mu je zbog toga izmakla Nobelova nagrada, prema kojoj nije bio ravnodušan. Borhes se inače oštro izjašnjavao o holokaustu, nacizmu i komunizmu, kao zlokobnim fenomenima koji udaraju na temelje ljudskosti i civilizacije.

Govoreći o svom stavu prema religiji, izjasnio se kao agnostik, davši ovo prodorno objašnjenje:
“Biti agnostik znači da je sve moguće, čak i Bog, pa i Sveto trojstvo. Ovaj svet je toliko neobičan, da sve može da se dogodi, a možda i ne može”.

Ono što je rekao za jednog junaka svoje priče, on bi rado prihvatio kao osećanje sopstvene ličnosti:
“Patio je od osećanja nestvarnog, otkako je umro nije čak ni ona utvara kakva je ranije bio”.

U završnim godinama svog stvaralaštva Borhes je ispisao poeme u kojima otvara dijalog sa velikanima poput Vergilija, Kamoenša i Spinoze.

Zadržimo se ipak na “Maštarijama”, u kojima se najbolje prepoznaju očaravajuća svojstva Borhesove poetike i poimanja sveta. Tu je najpre opsesivan motiv lavirinta kao stalno prisutne metafore čovekovog osećanja ugroženosti. U više priča javljaju se zavere i tajna društva, ezoterička učenja i naglašavanje slučajnosti u opštem poretku stvari. A među junacima se pojavljuju gaučosi, plaćene ubice, opasni tipovi iz velegradskih predgrađa. Ne slučajno, tu i tamo se naslućuje dramaturgija krimića, jer je Borhes sa svojim prijateljem Adolfom Bjojem Kasaresom napisao desetak elegantnih kriminalističkih romana.

Po jednoj priči iz “Maštarija”, neću da vam otkrivam naslov (ama potrudite se sami da prepoznate!) Bernardo Bertoluči je načinio svoj možda najautorskiji film “Strategija pauka” (1970).

U priči “Vavilonska biblioteka“ prvi put se javlja motiv beskrajne biblioteke koja se svojom geometrijskom pravilnošću i beskonačnošću zlokobno preklapa sa svemirskom hladnoćom lavirinta.

U jednoj od najhalucinantnijih priča ove zbirke, “Pjer Menar pisac Kihota”, Borhes ishinjenom dokumentarnošću govori o piscu koji tri stoleća nakon Servantesa pokušava da ponovo napiše zabavnu priči o vitezu “tužnog lika”. Uspeo je da napiše samo dva poglavlja koja se u svim pojedinostima, do poslednjeg zareza, podudaraju sa Servantesovim rukopisom. Ali pripovedač kaže da nije isto to napisati tri stoleća kasnije!
Nije dovoljno reči da Borhes ovim nagoveštava smrt autora u našem vremenu. I ovde, kao i na gotovo svakoj stranici Borhesovog dela, probija, ironično relativizovanje svakog književnog iskaza. Da ne pominjemo neprekidno pozivanje na drevne spise, od kojih, slutimo, neki i ne postoje, sem u piščevoj verziji. Lavirint neopisiv!

Nije bez značaja da je pariski “Mond” krajem stoleća načinio listu 100 najznačajnijih knjiga veka, posle velike ankete među kritičarima i profesorima. “Maštarije” su se našle među izabranim.