Voleo bih da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra svestan njihove biografije i karijere... Volim da sam sluga u svom poslu, nije mi potrebna biografija i sve što ide uz to, govorio je glumac Nebojša Glogovac, koji je preminuo na današnji dan pre tri godine.
San mu je bio, kako je pričao, da radi i da se time što se uradi „nešto kaže“. A za tridesetak godina karijere odigrao je na desetine i desetine uloga u teatru, na filmu, televiziji.
Igrao je sa podjednakim uspehom klasičan i savremeni repertoar, a za svoje uloge ovenčan je Sterijinom nagradom, Zlatnom arenom, Carom Konstantinom, Nagradom grada Beograda, godišnjim nagradama JDP-a…
Nebojša Glogovac rođen je 30. avgusta 1969, u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i krojačice Milene Glogovac. Porodica se iz Trebinja najpre seli u Opovo, zatim u Pančevo, pa u Beograd. Po završetku srednje škole Glogovac upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali nakon dve godine gluma, kojom se amaterski bavio od detinjstva, prevladava.
Upisuje 1990. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića, u kojoj su bili i Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nela Mihailović, Boris Pingović.
Nije nikada, kako je govorio u davnom razgovoru za „Vreme“, zamišljao svoju karijeru. Prisetio se da se jedino na fakultetu sa kolegama sa klase zezao smišljajući govor za dodelu Oskara:
„Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bila u glavi… Pa nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše“, govorio je za beogradski nedeljnik pre dvadesetak godina.
A prvu ulogu dobio je u seriji „Bolji život“. Na profesionalnu teatarsku scenu Nebojša Glogovac je stao 1992. godine u predstavi Ateljea 212 „Velika pljačka“ Džoa Ortona, u režiji Dejana Mijača. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji će postati član, prvu rolu odigrao je u komadu „Lažni car Šćepan Mali“, opet u Mijačevoj režiji. Nizale su se uloge u predstavama: „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića, Koljadinoj „Polonezi Oginjskog“, Šekspirovom „Troilu i Kresidi“, „Bure baruta“ Dejana Dukovskog, „Bliže“ Patrika Marbera, Bulgakovljevom „Molijeru, još jedan život“, „Šine“ Milene Marković, „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca, Nušićevom „Sumnjivom licu“, Ovidijevim „Metamorfozama“, Klajstovom „Razbijenom krčagu“ u režiji Igora Vuka Torbice.
Na velikom platnu prvenac je imao u filmu Bore Draškovića „Vukovar, jedna priča“, a prvu glavnu ulogu u „Ubistvu s predumišljajem“ Gorčina Stojanovića.
Sledile su role u filmovima: „Do koske“, „Munje“, „Nebeska udica“, „Bure baruta“, „Kad porastem biću Kengur“, „Sutra ujutro“, „Hadersfild“, „Žena sa slomljenim nosem“, „Krugovi“…
Radio je kako sa velikim pozorišnim rediteljima, poput Dušana Jovanovića, Slobodana Unkovskog, Nikite Milivojevića, Aleksandra Popovskog, Dejana Mijača, Vide Ognjenović, Egona Savina, Nebojše Bradića, tako i sa filmskim: Goranom Paskaljevićem, Ljubišom Samardžićem, Radivojem Andrićem, Olegom Novkovićem, Srdanom Golubovićem.
Na televiziji je igrao u serijama „Porodično blago“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, „Vojna akademija“, „Ubice mog oca“, „Ravna gora“, a jedna od poslednjih uloga bila je ona Vukana Nemanjića u TV seriji „Nemanjići – Rađanje kraljevine“.
Sve te silne uloge igrao je zbog toga što je prema svojoj profesiji, kako je priznao, oduvek osećao poštovanje:
„I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima“, rekao je za „Vreme“.
Poslednji put stao je na scenu kao danski kraljević u Šekspirovom „Hamletu“ koji je režirao Aleksandar Popovski. Priznao je u jednom intervjuu da se žestoko dvoumio da li da navuče Hamletovu „odoru“, zato što je Šekspirovu tragediju video kao „hit film koji se previše reklamira i svi ga vole, zbog čega ne želiš ni da ga pogledaš“. Ali, prihvatio je zbog jedinstvene rediteljeve vizije.
„Biti il’ ne biti, odnosno ne biti ili biti, pitanje je svakog umnog čoveka. Hamlet je neko ko se vraća, ustaje iz groba i ponovo mora da živi tu svoju muku što je simbol svih naših života… Hamlet je umetnik po opredeljenju, njegovo oružje je lepota. On veruje u moć glume, scene. I mi koji se bavimo ovim poslom takođe verujemo da nas vreme surovo opovrgava“, govorio je o svojoj ulozi za „Politiku“.
Iste godine kada se publici predstavio kao danski kraljević, ljubitelji filma mogli su da ga vide u hvaljenoj i nagrađivanog ulozi Vjeka Kralja u ostvarenju „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića.
Poslednji put Hamleta je odigrao 13. decembra 2017. godine. Nije prošlo ni dva meseca i stigla je tužna vest da je Nebojša Glogovac preminuo na Institutu za onkologiju i radiologiju posle kratke i teške bolesti u 49. godini.
U svim onim ostvarenjima koje je još stigao da snimi za života, uprkos bolesti, publika ga je nažalost posthumno gledala („Južni vetar“, „Zaspanka za vojnike“, „Pet“, „Moj jutarnji smeh“). Postao je prvi glumac koji je posthumno ovenčan najznačajnijim teatarskim priznanjem „Dobričin prsten“.
Osim ogromnog poštovanja koje je imao spram glume, govorio je i da je zahvalan svome poslu, jer je mnogo toga saznao i naučio:
„Mnogo puta sam dušu nahranio samo čitajući ta dela, a onda i igrajući ih uspeo sam da proživim i neke tuđe sudbine. Da bolje shvatim druge ljude. Gluma je škola duše“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare