Najbolji krajevi filmova svih vremena: Reci to ponovo, Nikol

Kultura 10. jun. 202123:24
Podeli:
Sirom zatvorenih ociju Nikol Kidman
Nikol Kidman u filmu "Širom zatvorenih očiju"; Foto: Promo/IMDb/Warner Bros

Sajt Vulture je sačinio ambicioznu listu od 101 ostvarenja sa najboljim krajem u istoriji filma. Predstavljamo vam najboljih deset.

Nema svaki dobar film dobar kraj. Važi i obratno: svi smo barem jednom gledali neko osrednje ostvarenje koje je, zahvaljujući sjajnom završetku, momentalno postalo nezaboravno. To je najvažniji deo filma – kako reditelj želi da se osećate čim se svetla upale otkriva odgovor na pitanje koja je prava poruka filma.

Sajt Vulture je sačinio ambicioznu listu od 101 ostvarenja sa najboljim krajem u istoriji filma. Cela redakcija je mesecima učestovovala u sklapanju spiska naslova iz celog sveta, samo sa jednim pravilom: jedan autor – jedan film.

Kako navode autori liste, reč „kraj“ je imala fleksibilnu definiciju: to je mogao biti poslednji kadar, poslednji pasaž, poslednja scena. Jedino je važno bilo da se desi na samom završetku filma.

I, pretpostavljate, lista je puna otkrivanja raspleta (takozvanog „spojlovanja“), pa smatrajte da ste upozoreni.

Mi vam donosimo prvih deset naslova, celu listu pronaći ćete ovde.

Da li se slažete sa izborom?

10. Portret dame u vatri (Portrait of a Lady on Fire / Portrait de la jeune fille en feu)
Francuska, 2019.
Ređija: Selin Sjama

Kinematografska poema o gledanju, posmatranju i upijanju, o erotskoj snazi „ženskog pogleda“. Slikarka Marijan (Noemi Merlan) je angažovana da uradi portret plemkinje Eloiz (Adel Enel), kako bi se ova predstavila italijanskom udvaraču. Tokom stvaranja slike njih dve se zaljubljuju, tiho posmatrajući jedna drugu, dok mi tiho posmatramo njih. Stoga je sasvim prikladno što je poslednja scena još jedan nastavak tog pogleda.

Godinama nakon što je njihova afera okončana, Marijan i Eloiz će se naći zajedno na jednom koncertu. Izvodi se Vivaldijevo „Leto“, isto delo koje je Marijan svirala Eloizi dok im je veza bila u procvatu. Eloiz ne zna da je i Marijan u publici, ali sa svog mesta Marijan vidi nju savršeno. Tiho je posmatra dok Eloiz nežno jeca.

Ovo povlači još jednu ključnu nit u filmu, iz mita o Orfeju i Eurdiki i činu bolnog izbora uspomene na nekoga umesto stvarnosti.

Sve je veoma srceparajuće i, kako je rediteljka Selin Sjama to objasnila: „Poslednji kadar je sleđa. I više nije reč o filmskoj priči, već o gledaocu, na svom bioskopskom sedištu i o Eloizi u svojoj stolici. O vama koji posmatrate“.

 

9. Na usamljenom mestu (In a Lonely Place)
SAD, 1950.
Nikolas Rej

Kroz čitav film provlači se mogućnost da je scenarista Dikson Stil (Hamfri Bogart) ubica. To uviđa i Lorel Grej (Glorija Grejam) koja se upušta u komplikovanu vezu sa njim. Ona postaje sve ozbiljnija iako u Lorel sve više narasta strah od Diksona koji je sklon izlivima nasilja i besa.

U poslednjoj sceni, Diks otkriva da je Lorel isplanirala bekstvo. Hvata je za gušu i baca na kauč, dok se ona kune da će se udati za njega i preklinje za milost. Tek kada telefon zazvoni, on uzmiče i odlazi da se javi na poziv koji će ga osloboditi sumnje da je izvršio zločin. No, kao što i sama Lorel kaže, u tom trenutku to uopšte više nije važno. Prošlost se ne može zaboraviti kao ni ono što je Diks učinio i što nosi u sebi.

8. Širom zatvorenih očiju (Eyes Wide Shut)
VB / SAD, 1999
Stenli Kjubrik

Kjubrik je bio majstor naglih završetaka a sebe je nadmašio u poslednjoj rečenici svog poslednjeg filma, u kojoj Alis Harford (Nikol Kidman) odgovara svom, navodno, nevernom surpugu Bilu (Tomu Kruzu) nakon konačnog pomirenja da ima nešto vrlo važno što moraju da urade i to što je moguće pre: „Da se kre*nemo“.

Za autora koji je voleo da završava filmove mračnim mislima i ostavi gledaoce da izađu iz bioskopske sale uznemireni, ovo je bila čudesno slatka poruka za kraj, da ne kažemo za celu njegovu karijeru.

MVP je ovde, ipak, Kidmanova, koja je te četiri reči na engleskom (F*ck) izgovorila sa mešavinom saosećanja i suočavanja. To je više od poziva – to je izazov.

7. Osam i po (8½)
Italija/Francuska, 1963.
Federiko Felini

Legendarni svi-moji-prijatelji-su-tu kraj uz igru. Tako se završava film Federika Felinija o reditelju Gvidu Anselmiju (Marčelo Mastrojani) koji ima kreativnu blokad i muku muči ne samo sa svojim novim autobiografskim naučno-fantastičnim filmom nego i sa privatnim životom.

U toku filma upoznajemo ljude koji nam približavaju Gvidov lični krug – producent, ljubavnica, ostavljena žena, prijatelji, filmski kritičar, kardinal… Tu su likovi iz njegovih uspomena i iz mašte, a među njima i idealna žena u liku Klaudije Kardinale koja će ga, sanja Gvido, spasti.

Na kraju se svi ti slojevi njegovog bića spajaju u jedan, ali ne u raketi – pravljenoj za scenografiju pomenutog SF filma – već u jednom mnogo toplijem, smešnijem i, prikladno, apsurdnijem okruženju: u cirkusu. Svi su tu, u krugu, drže se za ruke i veselo plešu.

I, šta Gvidu preostaje da čini sem da im se pridruži? Jer, život je jedan haotičan, divan, apsurdni spektakl.

 

Feniks (Phoenix)
Nemačka/Poljska, 2014.
Kristijan Pecold

Neli Lenc (Nina Hos) je preživela holokaust, ali ono što je usledilo bila je drugačija vrsta užasa. Nakon plastične operacije lica, zbog rane od metka, ona pokušava da ponovo uspostavi kontakt sa suprugom Džonijem (Ronald Cerfeld).

On je ne prepoznaje, ali je koristi da mu glumi ženu kako bi dobio njeno nasledstvo. U poslednjoj sceni oni odlaze u posetu prijateljima, koji su već ožalili Neli. Kamera se fokusria na Neli i Džonija za klavirom. Njena tetovaža sa brojem iz logora izviruje ispod rukava crvene haljine, dok peva „Speak Low“. On prestaje da svira. Sa užasom je gleda i shvata da mu je to žena za koju je mislio da je umrla u ratu. Ista ona koju je prevario. Istinski udarac u stomak, sa sve nežnom pesmom i toplim podnevnim suncem koji su u direktnoj protivrečnosti sa emotivnim nabojem trenutka.

5. Neki to vole vruće (Some Like It Hot)
SAD, 1959.
Bili Vajlder

„Pa, niko nije savršen“, kaže bogataš Ozgud Perkins (Džo E. Braun) liku Džeka Lemona, kada mu ovaj otkrije da nije „Dafni“ već da je muškarac. U tom trenutku romansa između Džoa (Toni Kertis) i Šećera (Merilin Monro) i bukvalno prelazi na zadnje sedište u odnosu na duhovite ludorije koje naziremo između Ozguda i Dafni/Džerija. Teško je zamisliti bolji kraj.

Sa te tri reči „Neki to vole vruće“ iznose na površinu podzemne kvir struje, naglašene šokom na Lemonovom licu i blaženstvu na Braunovom. Koscenarista I.A.L. Dajmond je sklepao ovu izjavu kao kraj, dok ne smisli nešto bolje. Nije smislio.

4. Big Night
SAD, 1996.
Stenli Tuči, Kembel Skot

Vrhunac filma o dvojici braće, Primu (Toni Šalub) i Sekundu (Stenli Tuči) koji pokušavaju da vode skromni italijanski restoran na obali Nju Džersija, dešava se na kraju večeri, velike večeri, kako nam obećava naslov. Sve do tog trenutka film obeležavaju izvesna tišina koja ispunjava prazne prostorije i sitni trenuci između parova sa komično različitim akcentima.

Ali, nakon kadrova i kadrova dekadentnih obroka, pića i plesa, otkrivamo da je razlog za ovu veliku noć prevara – da njihov restoran neće biti spasen od propasti.

U poslednjoj sceni vraćamo se u Primovu kuhinju gde Sekundo pravi omlet. Opet je sve tiho, sem zvukova posuđa. Primo ulazi, seda pored Sekunda i bez reči prihvata doručak. Teško da je reč o srećnom kraju ali nema mnogo slađih prizora od onoga gde Šalub i Tuči, zagljeni, slasno uživaju u onome što je jedino bilo važno sve vreme – u dobroj hrani.

 

3. Majka (Mother / Madeo)
J. Koreja, 2009.
Bong Đun-ho

Bong Đun-ho ima neverovatne završetke ali nije bilo dileme koji će da se nađe na ovoj listi. Sama po sebi, poslednja scena u filmu „Majka“ je brutalna, ali, povezana sa početkom, ona je briljantna. Film počinje tako što neimenovana protagonistkinja šeta pustim poljem ka kameri a onda, vrlo samosvesno i meditativno, počinje da igra, dok ide najavna špica.

Film je priča o ostareloj udovici i „divljem“ akupunkturisti koja postaje detektiv amater kako bi sprala ljagu sa sinovljevog imena. Do kraja filma ona shvata neke užasne stvari o sebi i osobi kojoj je posvetila život. Sedeći u zadnjem delu autobusa, sama, vadi svoje igle za akupunkturu i zabada jednu u butinu, na mesto koje „razvezuje čvor na srcu“.

Svetlo je popodne i ostale putnice igraju u prolazu između sedišta. Za trenutak, zvuk se utišava. Onda počinje pesma iz one prve scene i majka se pridružuje ostalima. Shvatamo da će ona nastaviti da živi, bez obzira koliko je slomljena iznutra. Jer, to je ljubav – tako je ona vidi.

2. Treći čovek (The Third Man)
VB, 1949
Kerol Rid

Filmove žanra noar često odlikuju sjajni završeci, ali ovaj se baš ističe. Nakon što je lažirao sopstvenu smrt, prevrtljvii Hari Lajm (Orson Vels) pokušava da pobegne vlastima tako što se zavlači u kanalizaciju. To otvara put za krajnje klasutrofobičnu i napetu jurnjavu.

Lajm razmenjuje poslednji, ledeni pogled sa prijateljem Holijem Martinsom (Džozef Koten), pre nego što jedan pucanj odjekne tunelima.

Sledi druga, i poslednja Lajmova sahrana, nakon koje njegova devojka Ana (Alida Vali) sama, ali sigurnim hodom, prolazi pored Holija duž puta sa drvoredima – šlag na torti još jednog zaključka koji nas odvodi na mesto početka.

1. Dobar posao (Beau travail)
Francuska, 1999.
Kler Deni

Na ovoj listi smo pokrili razne završetke: sa igrom, sa zamrznutim kadrom, sa „Je li sve bio samo san?“ krajem, sa uzdržanim likom koji na kraju prsne, sa „Ček, šta se to upravo desilo?“ krajem… U ovom filmu finale se nekako uklapa u više kategorija a, opet, nemoguće ga je klasifikovati. Da, jeste to kraj sa igranjem, ali ne onim veselim plesom koji bismo očekivali. Daleko od toga da nije zanosno: malo je čudesnijih spektakala u kinematorafiji od velikog Denija Lavana dok se ubija od đuskanja uz „Rhythm of the Night“. Ali, u kontekstu priče, scena je bukvalno sa onoga sveta.

Lavan igra Galupa, nervoznog policajca iz Legije stranaca koji postaje opsednut i zgrožen mladim novim pojačanjem u vidu Sentena (Gregoar Kolen). U režiji Kler Deni, njihov odnos dobija odlike napetog, sadističkog plesa.

Na kraju filma, osramoćeni Galup, ražalovan i vraćen u Francusku, kao da razmišlja da li da se ubije – baš pre nego što rediteljka pravi rez i prelazi na scenu gde on igra, sam u noćnom klubu. Da li je to flešbek, san, fantazija, pogled na njegov život posle smrti? Ili sve to zajedno? Ceo film je transcendetan, ali ovaj poslednji trenutak – nezaboravan, bizaran, urnebesan, raskošan i duboko tužan – bukvalno menja život.

Komentari

Vaš komentar