Kustosi Jorkširskog muzeja pozvali su kolege širom sveta da predstave najbolje ljudske pozadine iz aktova u svojim kolekcijama da bi pojačali pažnju publike tokom pandemije koronavirusa. Likovni kritičar "Gardijana" tim povodom predstavio je "10 najboljih zadnjica u umetnosti".

Priredio: Matija Jovandić

Dela Rafaela, Mikelanđela, Leonarda ili Boša samo su neka od onih na koje je pažnju usmerio likovni kritičar britanskog lista Džonatan Džons. Njegovim izborom, donekle očekivano, dominiraju renesansna ostvarenja, ali ima i primera antičkog vajarstva i dela iz bezbrižnog doba rokokoa. Prenosimo ovde njegov izbor i obrazloženja.

10. Rafaelo -„Tri Gracije“ (1505.)

Rafaelo je preminuo pre 500 godina, posle, kako se veruje, noći u kojoj ga ljubavnica ostavila iscrpljenog. Za njega se pričalo da mu je, da bi naslikao savršeno telo, morao da vidi mnoge različite žene. Ovo geometrijsko rešenje sa zadnjicom u sredini otkriva njegovu zavisnost od ženskog tela, iz svih uglova, piše likovni kritičar „Gardijana“.

9. Damijano Maca -„Silovanje Ganimeda“ (oko 1575.)

Bogati advokat koji je naručio ovu sliku koja tera da se zamislimo nad njom verovatno je hteo da kaže nešto o sebi. U renesansnoj Italiji je homoseksualnost bila otvoreno ispoljavana, a mit o Ganimedu, malom pastiru kog je odneo Jupiter preuzimajući oblik orla bio je simbol toga. Pomisao da bi dodavanje ovog dela na listu moglo biti u najmanju ruku kontroverzno, Džons je odbacio rečima: „Da bude potpuno jasno, ova slika govori o seksu i nasilju, a Maca je fokusirao pažnju na Ganimedovu golotinju“.

8. Dijego Velaskez –  „Venera i Kupidon“ (1647-51.)

Umetnik vrhunske inteligencije i ironije, Velaskez slika idilični akt na ovoj prelepoj slici. Venera je okrenuta leđima i pokazuje svoje bujno telo, naslikano na gomili blistave svile. Ali ne radi se tu samo o zadnjem delu njenog tela, nego i o njenom licu u ogledalu, koje otkriva tugu i nelagodu. „Ona u tome ne uživa. Shvatate da ona nije boginja, nego model, koji pokazuje svoju zadnjicu zauvek u muzejima dok zapravo želi da je negde drugde“, ukazuje kritičar.

7. Hijeronimus Boš – „Iskušenje Svetog Antonija“ (oko 1501.)

Čovek je okrenut golom zadnjicom nagore u ovom zapanjujućem triptihu sa demonima i perverzijama koje su opsele Antonija, pustinjaka iz perioda ranog hrišćanstva. Ali njegovo poniženje tu se ne završava. Žena je podigla kuću pod njim kao skloništem. On urla od jada, ali ne može da umakne. Da biste ušći u tu kolibu, morate proći njemu kroz noge, piše Džons.

6. Anonim: Kočijaš iz Mocije (5. vek p.n.e.)

Ova klasična grčka skulptura često je opisivana samo kao „akt“. Ali to sugeriše nešto hladno i formalno, a senzualnost „Kočijaša iz Mocije“ prevazilazi taj šturi opis. Ova zanosna statua kočijaša je obučena, ali u odeću tako pripijenu da privlači pažnju na konture tela mladića. Samo je genije mogao da ovu odeću prikaže tako delikatno u klesanom kamenu. I statua nas suočava sa strašću starih Grka prema muškim telima, navodi Džons.

5. Donatelo – „David“ (oko 1440.)

Donatelo je, kada je stvarao prvu samostalno izloženu golu statuu još od antičkih vremena, promenio svoj raniji stil da bi je učinio provokativnom. Umetnik je hteo da izazove i negira shvatanja crkve koja je odbacivala čovečju fizičku lepotu. I on, kao i antički stvaralac „Kočijaša iz Mocije“, vaja odeću, u ovom slučaju čizme i šešir, da bi izrazio Davidovo telo. To je neka vrsta donjeg veša u bronzi, piše kritičar, a pravi šok usledi tek kada prošetate oko statue i vidite raskošnu, srazmernu, glatku zadnjicu. Statua se čuva u katedrali u Firenci kao značajno renesansno delo.

4. Mikelanđelo: David

Niko za Mikelanđelova života nije sumnjao da je zanimanje umetnika za mušku golotinju bilo erotske prirode. On je to i sam govorio, ali njegovo divljenje muškoj lepoti bilo je iz estetskih razloga. Umetnik i sam to otkriva u svojoj ljubavnoj pesmi muškarcu. Homoseksualnost je u to doba bila neprostiv zločin, ali na ovom zanosnom spomeniku mladosti i hrabrosti on pokazuje i pozadinu biblijskog heroja. Primetite sa koliko je pažnje isklesao ovu savršenu zadnjicu i biće vam jasno šta su njegovi savremenici mislili o njemu, navodi Džons.

3. Ticijan – „Venera i Adonis“ (1554.)

Kralj Španije Filip Drugi došao je u London i upravo se oženio sa Meri Tjudor kada je poručio ovu bogato naslikanu zadnjicu, kaže kritičar. Dok Venera preklinje svog ljubavnika da ne ide, njena pozadina je kao teško jastuče drži u mestu. Dok ga grli, a on se izvlači iz zagrljaja, njena se zadnjica ne podiže, nego ostaje kao prilepljena za gomilu njenog skinutog veša. Ticijan je izrazio njen očaj i rešenost da zadrži svog čoveka podjednako njenim zasenčenim licem i njenom nepomičnom zadnjicom, ocenjuje Džons.

2. Fransoa Buše – „Devojka koja se odmara“ (oko 1752.)

„Ovo je rokoko zadnjica“. U Francuskoj u 18. veku, filozofi prosvetiteljstva zagovarali su tada nove ideje o razumu i slobodi i o njima diskutovali u salonima poput ovog koji je pripadao kraljevoj ljubavnici, madam Pompadur. Umetnički stil ovog doba optimizma bio je pun senzualne igre. Možda ova Bušeova slika mlade žene irskog porekla Luiz O’Marfi u toj pozi u luksuznom budoaru možda i ne deluje toliko filozofski, ali je to svakako liberterski manifest koji mnogo govori, navodi Džons.

1.Leonardo da Vinči – „Stojeći muški akt s leđa“ (oko 1505.)

Umetnik je obožavao mladiće sa dugom kosom, piše Vazari u Leonardovoj biografiji 1550. godine. Ovo je drugačiji model muške lepote: snažne i stamene, dok pokazuje najbolju zadnjicu koju je iko ikada nacrtao, uveren je kritičar „Gardijana“ i dodaje: „Ona je tako znalački zasenčena da, kada stojite ispred originala, izgleda kao par čvrstih, 3D sfera koje izbijaju u prostor“. Leonardo je čuven po svom crtežu Vitruvijevog čoveka koji širi svoje udove u zvezdu da bi prikazao savršene ljudske proporcije. Ali ovaj crtež je veći i čudniji, sa svojim čovekom bez lica kome je centar gravitacije njegova zaobljena pozadina, zaključuje on.