1
Umetnica Milica Tomić smatra da je nemoguće biti apolitičan umetnik, da postoji subjektivan stav odakle počinje savremena umetnost, da je najopasnije kad umetnost ne utiče na društvo i da globalno postoji borba savremene umetnosti i kulturne industrije.
Tomić je rekla Tanjugu da je osećala veliku odgovornost kad je na početku Oktobarskog salona u četvrtak priredila performans „Beogradska ekstenzija Edinburške izjave – Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje“, odnosno prostorno-semantičku ekstenziju rada umetnika Raše Teodisijevića.
Priznavši da je „lako interevenisati u radove Teodosijevića“, Tomić je rekla da je njegova „Edinburška izjava…“ iz 1975. godine bitna za trenutak u kojem se Oktobarski salon „bavi preispitivanjem umetničke scene i pokušava da misli o svojoj istoriji“.
Tomić je podsetila da konceptualna scena kod nas „nije ušla sa punim plućama dugo godina na Oktobarski salon“.
Prema njenim rečima, kreatori te scene poput Teodosijevića, Pere Milivojevića, Marine Abramović, ili u kustoskom i ideološkom smislu Dunje Blažević i Bojane Pejić nikad nisu postali deo univerziteta, što je nedostajalo njenom školovanju.
Podsetivši da spada u generaciju „kontrarevolucije u umetnosti“, koja je od kraj šezdesetih unela novost u umetničke prakse, Tomić je rekla da je njoj dugo trebalo da dođe do toga šta joj je važno u umetnosti i šta želi.
Od događaja koji su uticali na nju, Tomić je istakla da je za nju početak građanskog rata u Jugoslaviji bio krajem marta 1989. godine „kada je bio niz demonstracija na Kosovu nakon promene ustava u Srbije, gde su Kosovo i Vojvodina izgubili suverenitet i nisu više postojali kao pokrajine“.
„Počeo je niz mirnih demonstracija u kojima su učestvovali studenti i građani, a naša policija i vojska je napala demonstrante. To je prvi momenat za koji ja znam da su jugoslovenski građani i građanke bili napadnuti od strane vojske i vojne policije“, navela je Tomić.
Ocenivši da je njena generacija bila apolitična, Tomić je dodala da je nemoguće da umetnik bude apolitičan jer smo „politička bića i samo je pitanje da li smo svesni toga i konteksta u kome živimo“.
Tomić je rekla da se momenat njene političke aktivacije desio kad je pročitala u slovenačkom časopisu Mladina „o tim napadima gde je ubijeno 33 muškaraca i žena, na demonstracijama 1989. godine“.
„Rat je počeo 1991. godine zvanično, ali je tinjao sve vreme. Bio je za očekivati“, ocenila je Tomić.
Prema njenim rečima, osvešćujuć je za nju bio i govor Slobodana Miloševića objavljen u ““Politici““, i počela je da razmišlja i shvatila da je „lično političko i da je ono najintimnije u nama takođe politično“.
„To je momenat poltičke subjektivacije kad se preispitujemo i identifikujemo“, navela je Tomić.
Jedan deo njenog rada na Oktobarskom salonu je „posvećen odnosu savremene umetnosti i kulturne industrije“.
Prema njenim rečima, ideju kada počinje savremena umetnost imaju svaka od institucija savremene umetnosti i sami umetnici je donose za sebe.
„Šta je to što vidimo kao našu savremenost? Gde, u kom vremenu i odnosu na šta“, rekla je Tomić.
Prema njenim rečima, razlika između kulturne industrije i savremene umetnosti je što nas umetnost tera da mislimo, i „ona je kritična, samokritična i uspostavlja odnose koji nisu razumljivi na prvi pogled“.
„Tera nas na neku vrstu angažmana koji nije uvek jednostavan i lak. Potrebno je vreme i način koji se ne svodi na konzumerizam“, ocenila je Tomić.
Umetnica je primetila da se „globalno događa jedna vrsta borbe između savremene umetnosti i kulturne industrije, unutar industrije umentosti i naših potreba i želja da se ostvarimo kao misleći ljudi“.
„Pobednik je onaj ko se odluči da misli. Svi su željni da misle i to je ono najuzbudljivije“, navela je Tomić.
Prema njenim rečima, najopasnije za umetnost je da nema uticaj na društvo.
Na zapadu se uvrežilo mišljenje „koliko je demokratije toliko je slobodnog prostora za umetnost“, ali Tomić je upozorila da se „vremenom desilo da umetnost nema nikakav impakt na društvo“.
„Slobodan prostor je rezervisan za umetnost ali ga i izoluje od društva, a mi kao umetnici smo u sigurnoj zoni. U nedemokratskim društvima radovi se skidaju, umetnici odvode u zatvor. Umetnost ima drugačiju ulogu i postoji strah da može da utiče na društvo“, ocenila je Tomić.
***
BONUS VIDEO: Umetnik je prekrio svaki centimetar svog doma: Remek delo nastajalo dve godine
