0
Propast državnog socijalizma i raspad Jugoslavije bili su veoma dramatični događaji, ali nije to kraj sveta. Znam da je u Srbiji teško, ali istorija se nastavlja, kaže za Nova.rs francuski ekonomista i autor Toma Piketi.
Ako zanemarimo jednog od najtiražnijih pisaca današnjice Erika-Emanuela Šmita, ubedljivo najveća zvezda 66. Međunarodnog sajma knjiga nije bio jedan književnik, već ekonomista. U pitanju je francuski ekonomista Toma Piketi, koji je, nakon objavljivanja bestselera „Kapital u 21. veku“ 2013. godine, postao i književna zvezda. To i ne čudi, jer je prodato više od 2,5 miliona primeraka knjige i prevedena je na četrdesetak jezika, a snimljen je i film u režiji Džastina Pembertona. Kupio je Piketi sve pričom o nejednakosti u bogatstvu i prihodima u Evropi i SAD od 18. veka naovamo. Piketi je jedan od najgromoglasnijih zagovornika progresivnog oporezivanja dohotka i bogatstva na globalnom nivou kako bi se smanjila nejednakost u svetu. Osim „Kapitala u 21. veku“, „Akademska knjiga“ objavila je još popularnih naslova iz pera Piketija – „Jedva čekam socijalizam“ i „Kratka istorija jednakosti“.
Tokom Sajma knjiga mogle su da se pazare još dve nove Piketijeve knjige „Kapital i ideologija“ i „Sagledati razmere rasizma, pobediti diskriminaciju“. Ali, nije Piketi, koji je u Beograd došao posle 33 godine, kad je kao student proputovao celu istočnu Evropu, bio sam. Sve vreme uz ekonomistu bila je njegova supruga, takođe ugledna francuska ekonomistkinja Žilija Kaže, koja je predstavljala knjigu „Spasavanje medija: Kapitalizam, participativno finansiranje i demokratija“.
Tokom kratkog boravka u Beogradu, Piketi je održao predavanje u Dvorani kulturnog centra, a malo je reći da je sala bila krcata. Isti „scenario“ ponovio se i na Ekonomskom fakultetu, a tek na Sajmu… Kad je došao na štand izdavača – „Akademske knjige“ sa suprugom ogromna kolona ljudi čekala je na Piketijev potpis.
I jedna scena bila je posebno upečatljiva. Dok pričamo s Piketijem i Kažeovom, prilazi jedan stariji gospodin, ali ne traži potpis francuskog ekonomiste, već mu daruje knjigu. Ne govori ni engleski niti francuski, pa mu pomažemo da se obrati Piketiju. Objašnjava nam da je njegov unuk bio student Piketija u Parizu i da ga je ovaj mnogo toga naučio. I sad je i njegov unuk napisao knjigu, doduše ne ekonomsku…
– Hvala vam – bilo je sve što je Piketi uspeo da izusti.
A kad ga pitate kako se oseća kao književna zvezda, ekonomista kroz smeh za Nova.rs kaže:
– Lepo je videti da istraživanje u društvenim naukama može biti korisno građanima. I ja smatram da je to korisno. A za mene i Žiliju veliko je zadovoljstvo kad neko kupuje naše knjige. Osećamo da vreme koje provedemo istražujući istoriju, kopajući po arhivima, po prošlosti sveta može biti korisno za demokratsko oslobađanje, da nije sve uzaludno. I lepo je prisustvovati prizoru kad neko čeka da mu potpišete sopstvenu knjigu. Sve to što se desilo s mojim knjigama bilo je zaista mnogo više od onoga što sam očekivao. Ali, naravno Žilija i ja smo se uvek trudili da pišemo knjige koje može svako da razume. Da ne budemo okrenuti samo svojoj struci. Znam da su moje knjige nekad preobimne, gabaritne (smeh), ali uvek mi je cilj da zainteresuju svakoga, i da svako poželi da ih pročita.
Sam često postavlja pitanje – kako smo došli do toga da je danas jedan odsto svetske populacije bogatije od 99 procenata ljudi? Kad ga zamolite da objasni tu svoju opasku, Piketi podseća da „nije uvek bilo tako“:
– Priča o jednakosti počinje u 18. veku. To je samo pokazatelj kako se vremena menjaju. Od Francuske revolucije i rasta nivoa društvene sigurnosti, bilo je mnogo promena kroz istoriju. Zato, bez obzira na to što su sad ti podaci poražavajući, pozivam ljude da ne budu fatalisti. Želim da budu optimisti, da se sete da su se stvari kroz istoriju menjale, i da se ponovo mogu promeniti. I da se mogu iznova i iznova menjati u budućnosti. Moramo da redistribuiramo bogatstvo. Siguran sam da se može ostvariti regulacija velikog kapitala. Usred smo transformacije iz čistog kapitalizma od pre stotinu godina, do neke vrste participativne demokratije i socijalizma – odsečan je za Nova.rs Piketi.
A na našu konstataciju da smo mi ovde u Srbiji pomalo fatalistički nastrojeni, Piketi poručuje:
– Ali ne treba da bude fatalistički nastrojeni. Moramo biti optimisti. Nada će se vratiti. Ekonomski sistem nastaviće da se menja i prolaziće kroz velike transformacije. Nije ovo kraj istorije, zapamtite to. Propast državnog socijalizma i raspad Jugoslavije bili su veoma dramatični događaji, ali nije to kraj sveta. Istorija se nastavlja…
Dok mu ukazujemo da ovde većina stanovništva krpi kraj s krajem, naglašava da je svestan teške ekonomske situacije u Srbiji:
– Znam da su stvari komplikovane, da je teško. Kad pogledam razliku između vremena kad sam prvi put bio ovde početkom devedesetih, dok je Jugoslavija još postojala, i ovog sada, vidim da su nejednakost i siromaštvo veći. Užasno je opao kvalitet života, rekao bih u Srbiji najviše u odnosu na zemlje okruženja, čak i bivše jugoslovenske republike. Ali, opet, ako gledamo na duže staze, neophodno je da uzmemo u obzir moć socijalne borbe i političke mobilizacije. Takve stvari se ne smeju potceniti. Živimo u vremenu u kom je prisutno mnogo cinizma, a naročito je, čini mi se, to slučaj u Srbiji. Imate, rekao bih, kombinaciju neoliberalizma i neonacionalizma, a te dve stvari zajedno produkuju cinizam. Ako gledamo unapred, to neće rešiti problem Srbije. I prirodno je da će ljudi tragati za nekim boljem rešenjem. Morate se pripremiti za sledeći korak. To je moja poruka!
Kad upitate Piketija koliko još Srbija dugo može da bude na klackalici i da balansira između Evropske unije i Rusije, ekonomista i autor odgovara da ne želi da daje lekcije našoj zemlji, no ipak dodaje:
– Nadam se da će jednoga dana Rusija ponuditi interesantan politički model koji će moći da se prati, gde bismo svi mogli da crpimo znanja od Rusije, naravno da učimo i od Evopske unije, i na kraju nađemo najbolji mogući miks ta dva. Ali, za sada, mislim da politički režim u Rusiji nije nešto što bi bilo koga moglo da inspiriše, pa tako ni Srbiju. Zapravo, reč je o jednom od najgorih režima ikad. Mislim da pozitivne lekcije od političkog režima u toj zemlji ne možete izvući. Naravno, i politički režimi u Parizu, Briselu, Berlinu, samoj Evropskoj uniji imaju takođe mnogo problema, ali su opet mnogo bolji od onog u Moskvi. I tužno je ako neko ne uviđa tu ogromnu razliku – smatra ekonomista.
Upitan koja je budućnost Evropske unije, pre svega kao ekonomske zajednice, na kraju Toma Piketi kaže:
– Verujem da Evropska unija ima budućnost. Naravno, smatram da će morati da se transformiše, da prihvati model veće redistribucije, da bude više socijalno, a manje probiznis okrenuta. Ali, ono što je najvažnije kad govorimo o Evropskoj uniji jeste to da nije zamrznuti proizvod, završeni proizvod. Ali, moramo delati iznutra. Ne možemo je samo kritikovati spolja. To je za mene najvažniji cilj!
Bonus video: Matijas Enar na otvaranju Sajma knjiga
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
