"Francuska mi je samo rekla - Doviđenja": Nemački glumac Teo Kolaruso govori za Nova.rs

Bio bi to siže nemačko-francuskog filma "Nesrećna majka" koji je imao srpsku premijeru na upravo okončanom 33. Festivalu evropskog filma Palić, i to u okviru Glavnog takmičarskog programa.

I ne samo da je premijerno prikazan, već je ovenčan i nagradom. Tačnije, ova francusko-nemačka koprodukcija, koju je režirala Suzana Hajnrih, dobila je Specijalno priznanje žirija za originalnost. Nagradu je primio Teo Kolaruso, koji uz Rozu Landers, igra u "Nesrećnoj majci" i to Petra Pana.

Oboma su role u ovom filmu najveći glumački zadaci na velikom platnu u dosadašnjoj karijeri.

I Teo Kolaruso je bio presrećan zbog nagrade, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, ali je bio oduševljen i Palićem:

- Bilo je divno videti film na otvorenom, pod vedrim nebom, na Letnjoj pozornici. I bilo je mnogo ljudi, što je sjajno. Nisam znao da ovaj festival ima tako odanu filmsku publiku - utisci su bili Tea Kolarusa, kom je ovo tek druga uloga na velikom platnu.

Ali, Teo zato ima poveliko teatarsko iskustvo. Kao i internacionalno pozorišno obrazovanje. Najpre je pohađao akademiju u Nemačkoj, da bi se potom otisnuo na školovanje u Pariz:

- Nemačka ima vrlo striktan sistem obrazovanja. Najpre ideš u državnu akademiju, koja je na javnom budžetu, naravno ukoliko te prime. Mene su primili, ali posle dve godine bilo mi je malo dosadno. Sve se radilo po oveštalim pravilima, moralo je da ima psihološkog smisla… I upoznao sam klovna Josa Hubena koji je držao radionice na Akademiji u Štutgartu, na kojoj sam studirao, a inače je tad bio profesor i u Parizu. I upoznavanje s njim je promenilo moju perspektivu. Želeo sam da probam nešto drugačije. I otišao sam u Pariz da studiram fizički teatar - priseća se.

A taj fizički teatar dosta mu je pomogao kasnije, kada je počeo da se bavi tradicionalnim pozorištem. Jer, kako ističe naš sagovornik, mnogo je fragmenata, slojeva u nama kao ljudskim bićima koje umetnik, kroz glumu, treba da ovaploti.

- Svaki pristup koji vam pomaže, kao glumcu, da razumete svoju ulogu i rad je dragocen - kaže Teo, koji je pola Italijan, iz jednog sela kraj Napulja, pola Nemac, a ima porodicu u Engleskoj i SAD.

I iako je želeo da ostane u Parizu posle studija, francuski nije znao toliko savršeno da bi mogao da glumi na tom jeziku:

- Ne bih mogao da igram Šekspira na francuskom. A i nije baš da je Francuska obećana zemlja za strance, i da ih moli da ostanu u toj zemlji… Kad sam završio školovanje, Francuska kao da mi je maltene poručila: "Doviđenja".

Govoreći o današnjem nemačkom teatru, podseća da se odavno desila velika promena s Brehtovim pisanjem o pozorištu.

- Šta bi pozorište trebalo da bude? Koja bi uloga glumca trebalo da bude? Jedan od mojih profesora iz Nemačke je to opisao rečima da naš teatar još uvek stoji na temeljima Brehtovog sveta. Da li smo Brehtovo poimanje na dobar način interpretirali? Nisam siguran. Brehtovu teoriju možete shvatiti i kao nalog da edukujete publiku. A ja to mrzim. Jer, mislim da ni sam nisam dovoljno obrazovan, pa kako bih mogao da obrazujem nekog drugog.? I to je kritična tačka našeg pozorišta. A s druge strane imamo izvanredne umetnike. S obzirom na bogatu tradiciju ljubavi spram teatra u Nemačkoj, toliko je dobrih stvari. Veliki sam fan reditelja Herberta Friča koji stvara unikatne interpretacije klasičnih komada. Ako ima dovoljno humora, ja sam za. Nekada me nervira što neki prilaze svemu s naumom da striktno objasne šta je Šekspir i kako moraju da se rade njegovi komadi. Meni je to popovanje dosadno - iskren je glumac.

Projekat iz srca

Zauzimajući apsurdistički brehtijanski pristup izazovima ranog roditeljstva, drama s elementima mjuzikla "Nesrećna majka" predstavlja razigrano i živo promišljanje o egzistencijalnim izazovima postporođajnog perioda. I drugi je deo trilogije rediteljke Suzane Hajnrih, koja se bavi položajem žena u kasnom kapitalizmu. Sve je počelo s filmom "Zar nisi srećna?" 2019, dok je poslednje poglavlje, koje je naslovila "Zastarela žena" trenutno u završnoj fazi razvoja.

Nesrećna majka (Roza Landers) nedavno se porodila i potpuno je uronjena u nove životne ritmove majčinstva. Njen partner Petar Pan (Teo Kolaruso) daje sve od sebe - ali da li je to zaista njegov maksimum? Deluje kao da "pleše" oko njenog besa. Pored uticaja Brehtove filozofije o tome da poznato treba učiniti neobičnim kako bismo ga sagledali u potpunosti, velika tradicija nemačkog kabarea živi i cveta u ovom zabavno oštrom i originalnom filmu, stajalo je u kritici "Skrin dejlija" nakon svetske premijere na Šangaj film festivalu.

A to ostvarenje u kom igra glavnu rolu, "Nesrećna majka" najpre je napisano kao filmski scenario da bi potom bio pretočen i u dramski komad:

- Suzana je napisala scenario za film. A ja sam bio u to vreme asistent reditelja u pozorištu u Frajburgu. I naš dramaturg je bio veliki fan prvog Suzaninog filma, te ju je upitao da li bi, probe radi, pokušala da od scenarija napravi dramu. Suzana je prigrlila ideju - seća se, kao i da su mu ubrzo, dok je radio kao asistent reditelja dali predložak da pročita.

- Kada sam ga čitao nije mi odmah bilo jasno o čemu se radi. Bilo je neophodno da se sretnem sa Suzanom. Kad ga čitaš, veoma je politički, vrlo artikulisano kazuje poruku, ali emotivni, duhoviti aspekt scenarija sam spoznao tek nakon našeg susreta. Znao sam tek onda da je to projekat nastao iz srca.

A na pitanje da li je bilo teško igrati tog junaka, tog modernog Petra Pana, odgovara da nije, jer je čitav rad na ovom filmu bio neobičan proces:

- Dugo sam bio asistent reditelja, a drugi kolega je igrao Petra Pana. Onda mi je Suzana ponudila, znajući moj bekgraund, da uradim kasting. Bio je to dugi, organski proces, tako da nije bilo teško. Čitava tri meseca smo radili probe, a ja sam sa Suzanom radio gotovo godinu dana pre nego što smo uopšte počeli da snimamo. Nije bilo žurbe, kakva je "normalna" za današnje filmove.

Upitan da li su priče kakvu donosi "Nesrećna majka" danas uobičajene, odgovara potvrdno.

- Toliko je majki, među kojima su i moje prijateljice, pa publike koja mi prilazi i govori kako su se pronašli u filmu. Ovaj film zaista dotiče ljude. Uz sve improvizacije, i humor pride, teško da postoji osoba koja se ne može povezati s njm. A naročito majke. Svi dolazimo iz nekakve porodice, zar ne? Pa i da smo odrastali u sirotištu, i to je nekakva porodica. A film upravo propituje uloge u porodici, zašto su one baš tako podeljene i šta se tu može promeniti.

Nagrada u Šangaju

Svetska premijera desila se pre mesec dana na Šangaj film festivalu, gde je i ovenčan priznanjem:

- Da, dobili smo nagradu za izvanredno umetničko dostignuće. Nagrade su zaista samo bonus kad su festivali u pitanju. Osećaš se još posebnije. Nažalost, nisam mogao da idem u Šangaj, a pre premijere sam pitao mnoge ljude iz moje okoline kako li će Kinezi primiti taj film. I moj očuh, koji je radio jedno vreme tamo, rekao mi je da je to baš film za njih. Ta čudnovatost, pop-art boje, drugačiji pristup, elementi mjuzikla rezonovali su dobro s kineskom publikom. Nedavno smo imali i nemačku premijeru na najvećem letnjem festivalu u Minhenu i bilo je takođe sjajno. Jedno je baviti se temama majčinstva, porodice, a drugo je kada to radite na unikatan način. Pa ne mora sve biti isto i mi smo to pokazali ovim filmom. To je nemačka publika dobro razumela - kaže Teo.

I dok film, posle festivala, čeka bioskopska distribucija u Nemačkoj i Evropi, Teo Kolaruso iščekuje nove uloge:

- Poslednjih meseci imao sam jako težak period, zdravstveno. Čak mi je u jednom trenutku bilo toliko loše da sam mislio da više nikada neću moći da se bavim glumom. Ali, da ne ulazim u to, jer sam sada sve bolje... Uskoro se vraćam u svoj drugi dom - Beč. To je grad u kom sam odrastao i nadam se da će biti još uloga na filmu. Nakon iskustva s ovim filmom, veliko platno je prevagnulo u odnosu na teatar.