Tako bolno, strašno, duboko da dobijete vrtoglavicu: Sanja Domazet o nobelovki Ani Erno 

Priča je bila nerazumljiva i nisam mogla da shvatim o čemu je reč...Muškarac se približio ženi. I onda, u krupnom planu pojavljuje se ženin polni organ, čak dobro vidljiv uprkos podrhtavanju slike, zatim ud muškarca, u erekciji, koji je polako ulazio u ženu. Ovaj ulazak je trajao dugo i prikazivan je iz različitih uglova. Zatim sam videla kako muškarac drži ud u ruci dok se sperma širi po ženinom stomaku. Gledaoci se verovatno navikavaju na ovakve scene, ali kad se gleda prvi put zaista je šokantno. Prošli su vekovi i vekovi, stotine generacija i tek sada možemo da vidimo kako se sjedinjuju ženin i muškarčev polni organ, spermu, ono što se moglo videti samo u najintimnijim trenucima koje doživljava jedan par. Sad se gleda kao da je reč o stisku dve ruke. Čini mi se da bi pisanje moralo da teži utisku koji izaziva scena seksualnog čina, toj mori i zaprepašćenosti, ukidanju moralnog suda...", piše na početku romana „Jednostavna strast“ ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost, Ani Erno. Ako je ljubav sinonim za svetlost, onda je strast misterija, „magle, sfumata, senke i kiše, jedan pulsirajući organizam“. Do sada su na srpskom jeziku objavljena tri njena dela „Jednostava strast“, “Nisam izašla iz svoje noći“ i „Mesto pod suncem“ sva tri u prevodu Nade Bojić. Za ovogodišnji Sajam knjiga izašlo je njeno delo „Zaposednutost“ (preveo Bojan Savić Ostojić), a slede još tri knjige ove autorke, sve u izdanju izdavačke kuće „Štrik“. Ani Erno je 1997. posetila tadašnju Jugoslaviju i rekla da od naših pisaca čita Danila Kiša i Mirka Kovača. Godine 1999. bila je protiv bombardovanja Jugoslavije. Ona je čak šesnaesti laureat Nobelove nagrade dodeljene francuskim piscima (računajući i onu koju je Sartr odbio.) Ani Erno, (1940.), Francuskinja, profesorka književnosti, poreklom iz malog mesta u Normandiji, jedinica, čiji su roditelji hteli da je „iškoluju i izvedu na put“, kaže da je spisateljica, ali i „etnolog same sebe“ i u noveli „Jednostavna strast“ vivisecira opsednutost telom muškarca iz „istočnog bloka“, zaposlenog u jednoj od ambasada u Parizu, oženjenog, nekog ko joj pripada samo po zakonima žudnje, koji joj razoružava srce, čini da se oseća posvećeno ranjenom, dok očekuje njihov tajni susret. Ali ova priča, jarka „između crnih figura i crnih senka“, toliko je snažna da prestaje da bude lično i postaje opšte iskustvo. Ovu novelu objavila je beogradska „Prosveta“ i pamtim da sam je pazarila u knjižari „Geca Kon“, gurajući kćer koja je spavala u kolicima. 

Kasnije, Erno je nestala iz knjižara - ona je od samog početka bila svuda besteler pisac. Njenih knjiga nema ni na „Kupindu“. Možda, katkad, na Kalenićevoj pijaci, između jabuka i mirođije. Mislim da bi se sama Ani Erno obradovala da svoje knjige vidi i na ovim mestima punim hlorofila, podmirisa stvaranja sveta, što plutaju po izoranom vazduhu, dok mirisi voća ušivaju procepe u nama. „Jednostavna strast“ uz „Ljubavnika“ Dirasove možda je i najčitanija ljubavna ispovest u francuskoj književnosti u drugoj polovini dvadesetog veka. Iako se Diras i Erno veoma razlikuju, vezuje ih „glavna metrička jedinica njihove proze – sinkopa tišine.“ Literatura je ili vešto prosipanje mastila od reči, gušenje stilom, metaforama, filozofemama (učimo da budemo nevidljivi da bismo bili bezbedni, pišemo „knjige“ umesto knjiga) ili – izlazak na potpunu čistinu stvarnog života i – pripovedanje snažnim glasom vučice, koja i nariče i šapuće o našim životima, toj eksploziji lažnih nada koje smo buncali između muzike i smrti. Erno je sedamnaesta žena među 115 laureata Nobelove nagrade za književnost. Snažna poput Selina, oštra, bela kao Agora Krištof, sa stavom da je „pisanje i politički čin koji nam otvara oči“, Erno otvara vrata onih soba u kojima boravimo, ali kojih odbijamo da se sećamo čak i u potpunoj samoći i savršenoj tišini kasnih sati – jer suviše je bolno, suviše je strašno, suviše je duboko, vrtoglavica nastaje pri čitanju njenih knjiga „Mesto pod suncem“ i „Nisam izašla iz svoje noći“, jer su obe čista hrabrost opisivanja smrti majke i odnosa sa ocem, a klinička oštrina i majstorska veština potrebne su da se opiše nepodnišljiva težina tona ljubavi koju često osećamo prema roditeljima – a svaka će tona smrskati našu slabu kičmu, Tada postajemo pisci. Onda kada smo smrskani iskustvom stida, poniženja, sasvim otuđeni i u potpunoj samoći patnje koja i jeste toliko strašna zato što je po svojoj prirodi nedeljiva, na rubu iskazivog – dajmon je tako maštovit, sreća je tako lagan, endorfinski uzlet, a svaka trauma kao dugo pripreman plan koji nikada ne prestaje da boli – nož koji se polako okreće dvadesetčetiri sata, u smeru kazaljke na satu. Uvek najviše boli noću.

Šta su teme Erno? Abortus koji je imala u vreme kada je u Francuskoj još uvek bio nelegalan. Ponekad odlazi na mesto gde je pretrpela samoubistvo nade, prosto staje pred ta vrata, iza kojih se jednom dogodila trauma. „Ja svedočim“, kaže. Erno i u obliku fragmentarnih dnevničkih beleški piše o majci oboleloj od Alchajmera i njenim posetama ustanovi u kojoj je čuvaju, o staricama koje zadižu suknje i ona vidi smežurane noge, tanane, krive, kožu ružičastu i kao zgužvanu ,sa podvezicama. Majka je prepoznaje i ne prepoznaje, ali se drže za ruke, najednom, nalet lucidnosti i mati progovara: “Nisam izašla iz svoje noći.“ Tu, gde smo nemi od užasa, gde miris metastazira u vonj, gde su lica kao okopneli snegovi, Erno progovara kao svedok, saučesnik. Posmatra uporno lica koja izgledaju kao da ih je Bog crtao „onda kada je bio nevoljan i umoran.“Vodi dnevnik o majčinom boravku u Domu za stare, o njoj, koja je izgubila sećanja zauvek, sve više sklupčana, sve više zastrašena, odevena samo u kecelju, nesposobna da se sama hrani, sa desnom rukom koja traži levu, jer sve se u njoj rastače, deli. I dok je gleda tako nemoćnu, blesak sećanja obuzima Erno, kada je ta ista starica, nekada, u doba kada je Erno bila osamnaestogodišnjakinja, predstavljala za nju neograničeno utočište. Spisateljica se zatim seća detinjstva, scene kada „ugleda majku golu, okrenutu prema njenom ocu koji je ležao u krevetu. On se grohotom nasmejao i rekao - nije lepo. Njegov ud u njoj. Poreklo sveta,“ piše Erno. Katkad,slike koje stvara, neme su i snažne poput fotografija. I Ani Erno ne priča priču, „koliko brodolom, parčići plutaju, svete krhotine sećanja, dok je somotska vrelina prošlih snova svuda u nama.“ I dok stvarnost oko nas steže obruče,čini se da su samosvest o samoći, tuga, otuđenost o kojima piše Ani Erno – naši najoštriji, neophodni, iako katkad i brutalni učitelji, u svetu „u kome je lepota samo ono što smo rizikovali.“Bonus video: Ani Erno  

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=aniernosaznajezanobelovunagraduds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4261221"]