0
Stalno živimo u strahu, ali bez obzira na sve užase, ne smete biti pesimista u trenucima kada je pesimizam normalna stvar, kaže za Nova.rs dramski pisac i reditelj Dušan Kovačević.
U društvu velikana svetske i domaće kinematografije, kakvi su Jirži Mencl, Teo Angelopuls, Ken Rasel, Bata Živojinović, Ken Louč, Nikita Mihalkov, Lordan Zafranović, Dušan Makavejev, Milena Dravić ili Mira Banjac našao se i reditelj i dramski pisac Dušan Kovačević.
Višedecenijsko pregalaštvo Kovačevića prepoznato je od strane Festivala evropskog filma Palić, čiji su čelnici odlučili da mu dodele nagradu „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, koja će mu biti uručena na svečanom otvaranju 16. jula.
Iako je tokom plodne karijere ovenčan najvećim književnim, pozorišnim i filmskim nagradama, a odavno je i redovni član SANU, novo priznanje Palićkog festivala prokomentarisao je rečima da „sada zna da je nešto uradio“.
Otkuda te reči?
Kada je pre petnaestak godina prvi put dobio nagradu za životno delo, kako se prisetio za Nova.rs, pomislio da je neko čuo da mu nije dobro…
– Ima istine u tome da se priznanja kod nas uglavnom dodeljuju onima koji su bolesni, jer sam tu prvu nagradu za životno delo dobio kada mi je bilo pedeset i nešto godina. I bio sam u, kako bi se reklo, najboljim godinama. Odmah sam pomislio – možda je neko čuo nešto loše, da sam bolestan… Znam bar desetak primera da, kada se pročulo da je neko loše ili maltene na samrti, odmah mu se dodeljuje nagrada. Pa, dodeljivali su ovde nagrade čak i u bolnicama. Tako da sve to može biti šala, ali u stvari i nije – konstatuje Kovačević.
Poslednje u nizu priznanja, ono koja nosi ime pionira kinematografije Aleksandra Lifke, tumači kao „posledicu svog poluvekovnog rada“:
– Ja sam prvi kratki igrani film potpisao kao diplomski rad na Akademiji 1973. godine, a posle toga sam kao pisac i reditelj napravio dvadesetak filmova. A svi ljudi koji su pre mene dobili ovu nagradu predstavljaju najznačajnija imena u istoriji evropskog i svetskog filma. Među svim tim velikanima izdvojio bih dve dobitnice: Milenu Dravić, moju dragu prijateljicu s kojom sam dosta radio, i Miru Banjac. Sledeće godine će biti 50 godina od premijere predstave „Radovan Treći“, kada smo počeli da radimo zajedno…
Nagrada za doprinos evropskoj kinematografiji stigla je u vreme kada je Kovačević, kako konstatujemo, u punoj snazi. Nedavno je objavljena statistika gledanosti filmova u našim bioskopima u 2021. i poslednje ostvarenje Dušana Kovačevića „Nije loše biti čovek“, za koje je pisao scenario ali ga je i režirao, bilo je među deset najgledanijih domaćih naslova u godini za nama. Dramski pisac i reditelj i sam priznaje da je to veliki uspeh:
– Film je izašao u trenutku kada je bilo stvarno tragično. Premijera i distribucija krenula je kada je bilo užasno hladno, a pride špic korone, uoči Nove godine. Tako da je prošao veoma dobro, s obzirom da su ljudi bili jako uplašeni – ocenjuje Kovačević.
Primećuje i kako živimo u konstantnom strahu, pod pretnjom raznim kataklizmama:
– Evo, sada opet strahujemo šta će biti na jesen. A naročito na zimu! Dok živimo na ovih paklenih 37-38 stepeni stalno razmišljam o tome kako bi bilo dobro da za ovu zimu u teglama, umesto zimnice, čuvamo sunce. Jer, kako nam non-stop prete šta će biti na zimu, izgleda da će nam sunca faliti najviše, pa bismo mogli da tu teglu otvaramo na zimu... Zapravo, stalno živimo u nekom strahu. A na sve to u svetu imamo ovaj tragični rat i sve te užase – ukazuje dramski pisac i scenarista.
Upitan ima li kraja strahu, i vidi li negde izlaz iz tmine i mraka u kojem smo Dušan Kovačević na kraju iznosi sumornu prognozu:
– Ne vidim skoro. Čitava ova situacija me podseća na onaj sjajan naziv drame Judžina O` Nila „Dugo putovanje u noć“. Sve ovo što se dešava me asocira baš na taj naslov. Ali, bez obzira na to, svaki čovek treba da gaji optimizam. Ne smete biti pesimista u trenucima kada je pesimizam normalna stvar. Morate se boriti uvek!
Bonus video: Predstavljanje filma „Nije loše biti čovek“
