Podeli:
Miodrag Živković, Foto:Privatna arhiva/SUBNOR-a

Vajar Miodrag Živković, autor monumentalnih spomenika na Tjentištu, Kadinjači, Šumaricama i Ostri kod Čačka preminuo je u petak u 93. godini. Živković je rođen 1928. godine u selu Leskovac kod Lazarevca, bio je redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a osim u Jugoslaviji, njegova dela se nalaze i u Italiji, Austriji Čileu, Gabonu i bio je počasni građanin Kragujevca, Puneta Arenasa (Čile) i Gonarsa (Italija).

Osim velikih spomeničkih kompleksa, neka od njegovih prepoznatljivih dela su i skulptura Vuka Stefanovića Karadžića u Loznici, Spomenik Pilotima braniocima Beograda 1941. godine na Novom Beogradu, konjanička skulptura Kralja Nikole I Petrovića Njegoša u Nikšiću… Živković je po mnogo čemu, a najviše po svom jedinstvenom talentu i velikoj energiji, bio neobična ličnost u istoriji naše savremene kulture. Kao vajar se retko predstavljao galeristički, upravo zato što je imao dovoljno velikih i značajnih javnih spomenika, pa mu galerističke prezentacije nisu ni bile potrebne, a Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti, kaže da su ti njegovi spomenici svojim konturama i u fizičkom smislu reči, a i svojim značenjem u odnosu na događaje koje su obeležavali, ušli u nešto što je iznad same kulture: ušli su u sam duh našeg vremena i naroda.

– Njegovo spomen obeležje na strelištu dece u Kragujevcu, spomenik na Sutjesci, spomenik Vuku Karadžiću u Loznici, Pilotima braniocima Beograda i da ne nabrajam dalje, takva su dela da su postala integralni deo naše stvarnosti i našeg života, a ne samo naše kulturne baštine. To su dela koja nikad ne mogu zastariti u dva smisla reči: ni po onome što znače, ni po onome kako su umetnički sazdana. Živkovićev vek je bio istinski dug i on je zaista proveo jedno stoleće radeći sa entuzijazmom i energijom koja se retko može porediti sa bilo čijom stvaralačkom potencijom, snagom i ubedljivošću kakvu je on imao. Njegovi spomenici su po tipu, stilu i po jeziku kojim govore zapravo vrhunska dela naše visoke moderne. Držao se toga, odolevajući svim uticajima, promenama i efemernim fenomenima i nije se dao ničim povući i zavesti. Govorio je tim jezicima sa takvom superiornošću da to njegovo delo čini neprolaznim. Bez obzira na sve promene društveno-istorijskog konteksta, nova gledanju, tumačenja i revizije, Živkovićeva dela ostaće takva kakva jesu, jača od svega zahvaljujući svojoj autentičnoj snazi. Niko nije napravio tako veličanstven spomenik kao što je njegov na mestu prodora partizanske vojske u vreme bitke na Sutjesci. I bez obzira šta mislili o Sutjesci, Titu i njegovom vremenu, partizanima i komunizmu, taj će spomenik odoleti svačijem mišljenju i ubeđenju, svakoj promeni ili ideologiji koja bi imala neku refleksiju prema njemu. To je jedno moćno delo umetnosti, a Živković je za umetnost živeo, stvarao i tako i završio svoj vek – kaže Kadijević.

“Krvava bajka” u kamenu: Živkovićev spomenik u Šumaricama Foto: Shutterstock/DMZ001

Sličnog mišljenja je i istoričar Dejan Ristić, koji napominje da se radi o jednom od najznačajnijih srpskih, jugoslovenskih i evropskih vajara druge polovine 20. i početka 21. veka.

– U pitanju je stvaralac potpuno jedinstvene i snažne poetike koji je uspeo da naizgled hladnom materijalu izvede neke od najznačajnijih dela u oblasti javnih spomenika i obeležja. Živković je upravo onaj vajar koji je u kamen pretočio potresne stihove “Krvave bajke” Desanke Maksimović i svojim stvaralaštvom je obeleženo čitavu epohu koja se na simbolički način završava njegovom smrću. Iz njega ostaju ostvarenja univerzalne vrednosti koje vreme ni na koji način ne može i neće narušiti.

I sam Živković je bio dubinski vezan za svoj monumentalni spomenik na Sutjesci i poslednji put ga je posetio u junu ove godine kada je obeleženo 77 godina od proboja partizanske vojske, a tamo je otišao sa svojim prijateljima iz Prve proleterske brigade. Ostale su zabeležene njegove reči tom prilikom: “Spomenik je rađen da večito priča o velikom podvigu partizanskih jedinica. Njegova simbolika je prodor i pobeda”.

O tom Živkovićevom poslednjem susretu sa njegovim velikim delom svedoči Olga Stoiljković Trifunović, delegat Prve proleterske brigade.

Miodrag Živković pri poseti spomeniku na Sutjesci na obeležavanju godišnjice bitke Foto:Privatna arhiva/SUBNOR-a

– Bio je kao živa vatra svuda da stigne i sve da obavi. Na dan ovogodišnjeg obeležavanja Bitke na Sutjesci naš Žile odbija sve intervjue i kaže neka novinari čekaju dok on sa borcem i mitraljescem Prve proleterske, pukovnikom Zdenkom Duplančićem, položi venac u čast besmrtnih boraca. Uvek je govorio kako je on seljačko dete i da mu je njegova zemlja Jugoslavija, koje više nema, omogućila da se školuje, afirmiše i ode u besmrtnike. Otišao je a tu je, slava mu – kaže Olga.

Istupio iz žirija za podizanje spomenika Stefanu Nemanji

Miodrag Živković je u maju podneo ostavku na mesto člana žirija za podizanje spomenika Stefanu Nemanji, a svoju odluku je obrazložio u pismu predsedniku žirija Nikoli Selakoviću, generalnom sekretaru predsednika Srbije. U njemu je naveo da su razlozi ostavke isključivo profesionalne prirode i da nije saglasan sa izborom pobedničkog rada ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i načinom na koji je sproveden konkurs. Istakao je da su predstavnici struke, koji su imali niz zamerki na pobedničko rešenje, preglasani i založio se za raspisivanje novog konkursa na kome bi bio izabran autor sa “rešenjem dostojnim ovom velikom izazovu umetnosti i naše istorije”.

Živković je napisao i da je “apsurd konkursa da se od onoga koji je dobio prvu nagradu traži da menja ceo projekat”.

Miodrag Živković bio je oženjen, ranije preminulom Elom Gorski, takođe umetnicom sa Akademije primenjenih umetnosti, a isti fakultet je završila i ćerka Ina.

Komentari

Vaš komentar