"Spomenici Miodraga Živkovića postali su deo našeg života"

Osim velikih spomeničkih kompleksa, neka od njegovih prepoznatljivih dela su i skulptura Vuka Stefanovića Karadžića u Loznici, Spomenik Pilotima braniocima Beograda 1941. godine na Novom Beogradu, konjanička skulptura Kralja Nikole I Petrovića Njegoša u Nikšiću... Živković je po mnogo čemu, a najviše po svom jedinstvenom talentu i velikoj energiji, bio neobična ličnost u istoriji naše savremene kulture. Kao vajar se retko predstavljao galeristički, upravo zato što je imao dovoljno velikih i značajnih javnih spomenika, pa mu galerističke prezentacije nisu ni bile potrebne, a Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti, kaže da su ti njegovi spomenici svojim konturama i u fizičkom smislu reči, a i svojim značenjem u odnosu na događaje koje su obeležavali, ušli u nešto što je iznad same kulture: ušli su u sam duh našeg vremena i naroda.- Njegovo spomen obeležje na strelištu dece u Kragujevcu, spomenik na Sutjesci, spomenik Vuku Karadžiću u Loznici, Pilotima braniocima Beograda i da ne nabrajam dalje, takva su dela da su postala integralni deo naše stvarnosti i našeg života, a ne samo naše kulturne baštine. To su dela koja nikad ne mogu zastariti u dva smisla reči: ni po onome što znače, ni po onome kako su umetnički sazdana. Živkovićev vek je bio istinski dug i on je zaista proveo jedno stoleće radeći sa entuzijazmom i energijom koja se retko može porediti sa bilo čijom stvaralačkom potencijom, snagom i ubedljivošću kakvu je on imao. Njegovi spomenici su po tipu, stilu i po jeziku kojim govore zapravo vrhunska dela naše visoke moderne. Držao se toga, odolevajući svim uticajima, promenama i efemernim fenomenima i nije se dao ničim povući i zavesti. Govorio je tim jezicima sa takvom superiornošću da to njegovo delo čini neprolaznim. Bez obzira na sve promene društveno-istorijskog konteksta, nova gledanju, tumačenja i revizije, Živkovićeva dela ostaće takva kakva jesu, jača od svega zahvaljujući svojoj autentičnoj snazi. Niko nije napravio tako veličanstven spomenik kao što je njegov na mestu prodora partizanske vojske u vreme bitke na Sutjesci. I bez obzira šta mislili o Sutjesci, Titu i njegovom vremenu, partizanima i komunizmu, taj će spomenik odoleti svačijem mišljenju i ubeđenju, svakoj promeni ili ideologiji koja bi imala neku refleksiju prema njemu. To je jedno moćno delo umetnosti, a Živković je za umetnost živeo, stvarao i tako i završio svoj vek - kaže Kadijević.

Sličnog mišljenja je i istoričar Dejan Ristić, koji napominje da se radi o jednom od najznačajnijih srpskih, jugoslovenskih i evropskih vajara druge polovine 20. i početka 21. veka.- U pitanju je stvaralac potpuno jedinstvene i snažne poetike koji je uspeo da naizgled hladnom materijalu izvede neke od najznačajnijih dela u oblasti javnih spomenika i obeležja. Živković je upravo onaj vajar koji je u kamen pretočio potresne stihove "Krvave bajke" Desanke Maksimović i svojim stvaralaštvom je obeleženo čitavu epohu koja se na simbolički način završava njegovom smrću. Iz njega ostaju ostvarenja univerzalne vrednosti koje vreme ni na koji način ne može i neće narušiti.I sam Živković je bio dubinski vezan za svoj monumentalni spomenik na Sutjesci i poslednji put ga je posetio u junu ove godine kada je obeleženo 77 godina od proboja partizanske vojske, a tamo je otišao sa svojim prijateljima iz Prve proleterske brigade. Ostale su zabeležene njegove reči tom prilikom: "Spomenik je rađen da večito priča o velikom podvigu partizanskih jedinica. Njegova simbolika je prodor i pobeda".O tom Živkovićevom poslednjem susretu sa njegovim velikim delom svedoči Olga Stoiljković Trifunović, delegat Prve proleterske brigade.

- Bio je kao živa vatra svuda da stigne i sve da obavi. Na dan ovogodišnjeg obeležavanja Bitke na Sutjesci naš Žile odbija sve intervjue i kaže neka novinari čekaju dok on sa borcem i mitraljescem Prve proleterske, pukovnikom Zdenkom Duplančićem, položi venac u čast besmrtnih boraca. Uvek je govorio kako je on seljačko dete i da mu je njegova zemlja Jugoslavija, koje više nema, omogućila da se školuje, afirmiše i ode u besmrtnike. Otišao je a tu je, slava mu - kaže Olga.Istupio iz žirija za podizanje spomenika Stefanu NemanjiMiodrag Živković je u maju podneo ostavku na mesto člana žirija za podizanje spomenika Stefanu Nemanji, a svoju odluku je obrazložio u pismu predsedniku žirija Nikoli Selakoviću, generalnom sekretaru predsednika Srbije. U njemu je naveo da su razlozi ostavke isključivo profesionalne prirode i da nije saglasan sa izborom pobedničkog rada ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i načinom na koji je sproveden konkurs. Istakao je da su predstavnici struke, koji su imali niz zamerki na pobedničko rešenje, preglasani i založio se za raspisivanje novog konkursa na kome bi bio izabran autor sa "rešenjem dostojnim ovom velikom izazovu umetnosti i naše istorije".Živković je napisao i da je "apsurd konkursa da se od onoga koji je dobio prvu nagradu traži da menja ceo projekat".Miodrag Živković bio je oženjen, ranije preminulom Elom Gorski, takođe umetnicom sa Akademije primenjenih umetnosti, a isti fakultet je završila i ćerka Ina.