„Hoćeš da ti objasnim šta je maloletnička delinkvencija…“

Kultura 30. nov 202122:42 > 23:16
Podeli:
Specijalno vaspitanje Foto:promo

Kako klinci kupuju ljubav - pa tako što dođu kod mene i cinkare druga da je nekog odžepario. I ja ga onda oderem od batina. E, to je delinkvencija. Ovim rečima vaspitač u Zavodu za vaspitanje dece i omladine "Vasa Stajić" objašnjavao je reditelju Goranu Markoviću, koji je hteo da snimi prvi film "Specijalno vaspitanje", šta je maloletnička delinkvencija.

Kada je Jugoslovenska kinoteka svojevremeno pravila izbor stotinu srpskih igranih filmova koji su naše kulturno dobro, jedno od ostvarenja na toj listi bilo je „Specijalno vaspitanje“. Završivši FAMU, čuvenu akademiju u Pragu Goran Marković se po povratku u Beograd posvetio dokumentarnim filmovima. Ali, do prvog dugometražnog, igranog filma čekao je do svoje 30. godine.

No, čekanje se isplatilo. Kada je premijerno prikazan 1977. godine na Pulskom filmskom festivalu Ljubiša Samardžić je dobio Zlatnu arenu za epizodnu ulogu, a na najboljoj evropskoj smotri debitantskog filma na Manhajmskom festivalu „Specijalno vaspitanje“ ovenčano je Zlatnim dukatom.

Upravo ovaj filmski prvenac bio je dugo najpopularniji Markovićev film, prikazan u više od 50 zemalja. Ali, da bi ga snimio, trebalo je godina i godina, strpljenja, živaca, učenja, ali i para. I svega je bilo osim novca…

Kada je za vikend Goran Marković medijskim ekipama, ali i nekim svojim bivšim studentima, poput Ivana Ikića, bio vodič krenući u ogranizaciji Festivala autorskog filma na jedinstvenu „avanturu“ po beogradskim lokacijama na kojima je snimao svoja ostvarenja, od „Variole vere“, preko „Majstori, majstori!“, do „Nacionalne klase“, sve je počelo od Zemuna. Tamo je, u Zavodu za vaspitanje dece i omladine „Vasa Stajić“, snimio „Specijalno vaspitanje“, u kome su igrali Slavko Štimac, Bekim Fehmiu, Aleksandar Berček, Mića Tomić…

Goran Marković, snimanje filma Specijalno vaspitanje
Novinari i Ikić sa Markovićem u Zemunu Foto: Nova.rs

Da bi napisao scenario koji se bazirao na maloletničkoj delikvenciji “presedeo” je, kako se prisetio na ovom obilasku, čitave dve godine u tom „Vasi Stajiću“. A tu je kao vaspitač radio Miki Simić, koji će uz reditelja postati koautor scenarija „Specijalnog vaspitanja“ i prototip za rolu vaspitača Žarka Munižabe, koga će zaigrati Fehmiu.

– Sedeli smo Miki i ja, i jednoga dana mi kaže: „Hoćeš da ti objasnim šta je maloletnička delikvencija?“ Na moj potvrdan odgovor, Miki poče da priča: „E, pa to ti je kad ovde sede neki klinci, koji su u nekoj vrsti zatvora. Imaju rešetke na prozorima, ali oni su deca od deset, 11 ili 12 godina, nemaju roditelje, a imaju užasnu potrebu za ljubavlju. Svako od njih ima po neku provalnu radnju… I obično ode na zemunsku pijacu i izdžepari nekog. A s tim ukradenim parama on kupuje ljubav. Vodi svoje drugare na bozu i šampitu u poslastičarnicu i oni se svi najedu ali i dalje imaju potrebu za ljubavlju. Kako oni kupuju ljubav – pa tako što dođu kod mene i cinkare druga da je nekog odžepario. I ja ga onda oderem od batina. E, to je delikvencija. A ovo mesto, ovaj dom je mesto pakla za te klince“.

Kada je Simić reditelju objasnio šta je delikvencija, našao se, bez finansijskih sredstava za snimanje filma, pred još jednim zadatkom. Trebalo je da ode kod gradskog sekretara za maloletničku delikvenciju i „iskuka da ih puste da u domu snimaju za džabe“:

– Najavio sam se, otišao, i u kancelariji je bio jedan zalizan čovek, zvao se Rakočević. Predstavio sam mu se kao reditelj i rekao da sam sa Mikijem Simićem napravio scenario koji se dešava u domu za maloletnike. Ali, i da znam da je zabranjeno snimanje maloletnika, no da ne bismo njih snimali, već bismo samo koristili te prostorije. Na to mi je rekao da mu ostavim scenario, a kada ga pročita, ako mu se bude svideo, pustiće nas da snimamo, a ako ne, neće. I da dođem opet sutra – sećao se reditelj.

Goran Marković, snimanje filma Specijalno vaspitanje
Marković na turi Foto: Nova.rs

I kad je došao sutradan, gradski sekretar mu je poručio da mu se ne sviđa scenario, što je Markoviću ovako obrazložio:

– Rekao mi je da nema osnovnu stvar – da taj vaspitač, ali i on sam primaju platu na pravdi boga, i da je nisu zaradili. Na moje pitanje kako to misli, kazao mi je da, kad se između deteta i društva uspostavi odnos progonjenog i progonitelja, stvar je završena i da su njihovi uspesi ravni nuli. Tim rečima otvorio mi je sasvim novu vizuru koja je postala centralna u tom filmu. Drugo, rekao mi je i da su moji likovi papirni i naložio da mu napišem opširne biografije svih likova na najmanje pet strana, pa ćemo onda da vidimo šta dalje…

I Marković je otišao kući i izmislio biografije nekoliko glavnih likova, a kada se vratio kod gradskog sekretara, konačno je dobio zeleno svetlo za snimanje. I te izmišljene biografije mnogo su mu značile kao rediteljska sugestija glumcima.

– Zato sam mogao da kažem Bekimu: „Taj čovek bi tako i tako reagovao, udario bi klinca, pa tek onda shvatio da je taj šamar stravični prekršaj i da se to ne radi“ – kazivao je Marković na turi, da bi se potom prisetio snimanja završne scene filma, koja se odigrava u mrtvačnici. Ali, „mrtvačnicu nisu imali“, s obzirom na oskudicu i para i lokacija za snimanje.

– I pošto su taman tad renovirali menzu sa belim pločicama, pomislio sam da bi to mogla da bude mrtvačnica. I pustili su nas, stavili smo neonsko svetlo i napravili od toga mrtvačnicu. Ali, nezgoda je bila što je to bila prva scena koju je snimao Bekim. Sam kraj filma je snimao na prvom danu snimanja. I došao je i rekao mi: „Šta, pa ja sad treba da snimam kraj? A šta je prethodno bilo?“ Moj odgovor je bio – pa šta da vam kažem. Bekim je tad bio velika zvezda, ali odličan tip.

Specijalno vaspitanje Foto:promo

Kao debitantu u igranom filmu, Goranu Markovću se desila još jedna „nezgoda“ tokom snimanja. Naime, trebalo je da snimi tuču štićenika i nekih lokalaca:

– Doveli smo neke prave bitange za tu tuču, i imali smo klince koji su statirali. Ali, nastala je prava tuča. Bilo je dosta krvi… To me je podsetilo na dane kada sam studirao u Pragu. Jedan od profesora, koji je bo cinik, rekao mi je da je, kao mlad reditelj, odmah ušao u partiju i dobio da snima film. U tom filmu dve vojske su se tukle, a bio je, kako nam je pričao, dovoljno inteligentan da jednu vojsku obuče u tamniju, a drugu u svetliju boju da bi ih razlikovao vizuelno. Ali, ništa nije znao o bitkama. I onda je rekao da beli pređu desno, a crni levo, i pomoćniku režije naložio da im megafonom kaže da počnu da se tuku. Iako su oni stvarno počeli da se tuku, čak je bilo i krvi, ali profesoru to nije bilo uverljivo, jer je shvatio da niko ne pada mrtav. I onda je viknuo: „Neka neko padne mrtav“. Ali, svih pet hiljada su pali mrtvi!

Bonus video:

Goran Marković o svom ocu Radetu

Komentari

Vaš komentar