3
Boli me što je prepun životni prostor onih koji su kupili diplome i izurinirali na svu onu decu što su naporno po studentskim čitaonicama i bibliotekama učila da steknu znanje. Bole me korupcija, odsustvo časti, čestitosti, kaže za Nova.rs Siniša Kovačević.
– Povratak u Narodno pozorište je povratak kući kao nakon robije, vojske ili dugog putovanja. U toj kući sam potporni zid, možda zvuči neskromno, ali jeste tako. Nisu to bili oni koji su me odatle terali napolje i zabranjivali moj komad. Kroz tu kuću je prošlo 300.000-400.000 ljudi koji su gledali moje predstave – priča proslavljeni dramski pisac Siniša Kovačević, koji najzad režira svoju dramu „Godine vrana“ u nacionalnom teatru.
O sudbini ovog komada nagađalo se kada je Kovačević u februaru obavestio javnost da je sklonjen sa repertoara za tekuću godinu, iako je odobren od Upravnog odobra. Razlog za to je video samo u tome što je njegova politička angažovanost suprotstavljena trenutnoj političkoj garnituri u Srbiji. Ovu situaciju je rešila nova uprava Narodnog pozorišta u Beogradu, tako da će predstava „Godine vrana“, čije su probe počele ove nedelje, premijerno biti izvedena 10. marta 2022. godine.
– Nisam grebao na vratima da se nešto mora, jer dobre drame nisu kao sardine, nemaju utisnut rok trajanja. Bilo je samo pitanje trenutka kada će “Godine vrana“, za koje imam mišljenja vrlo kompetentnih ljudi, da je najbolja drama na srpskom jeziku napisana u poslednjih 30 godina, kako se to kolokvijalno kaže, ugledati svetlost dana. Svi oni koji su krivi za deset godina moje hibernacije u Narodnom pozorištu, tek treba da odgovore na neka pitanja. Oni koji su me kao poslednju bitangu, probisveta, kao putnika bez vozne karte izbacili iz te ustanove. Stara sam ja čekalica, što bi rekli moji Sremci.
Nakon „Velike drame“, „Zečjeg nasipa“, pa i „Janeza“, i „Godine vrana“ su predstava koja podrazumeva angažman celog ansambla.
– Ne znam koja bi se budala usudila da pravi takvu predstavu, i da nije pandemija. Ni Petar Božović, ni Miodrag Krivokapić Brik nemaju malo iskustvo, a nikada nisu prisustvovali probi na kojoj je angažovano oko sto ljudi, onih koji će tvoriti taj komad, od glumaca do tehničkog dela ekipe. Posebno me ispunjava i laska mi to što su u podeli veliki glumci Petar Božović, Tasa Uzunović, Boško Puletić, uloge su im male, ali su mi oni dragoceni. Tu je Petar Strugar, kojem će ovo biti prva pozorišna uloga. Mali kuriozitet je to što po dvoje glumaca priprema glavne uloge. Voleo bih da ljudi koji pogledaju „Godine vrana“ izađu malo zamišljeniji i ako ih predstava učini malo mudrijim, nismo džabe krečili.
Već dugo ste aktivni u političkom životu, sada ste na mestu potpredsednika Narodne stranke. Po istraživanju javnog mnjenja Nove srpske političke misli, ubedljivo ste bili prvi na listi želja za predsedničkog kandidata od nepolitičkih ličnosti, ali ste prokomentarisali da vas ta funkcija ne zanima. Da li ste se predomislili?
– To mora da laska, i prija. Ali me to ne interesuje, niti je ta devojka za tog momka, niti taj momak za tu devojku. To je nešto što mi ne pripada i nije moje. Ja sam sebe u životu i intelektualno i profesionalno usmeravao u sasvim drugom smeru, i nije to ni deo odgovornosti koju bih prihvatio. Ima za taj posao u ovoj zemlji mnogo kompetentnijih i spremnijih od mene, i onih koji to žele. Naravno, taj neko mora da ima i jaka pleća, njegova porodica mora da pristane na to da će taj čovek biti provlačen kroz kaljugu, da mu se pronalaze mladalačka pijanstva, preljube, sklonost ka partiji pokera, pedofilija ili seksualno opštenje sa studentima… Mašta onih koji to treba da odrade je velika, u to ne morate da sumnjate. Mada, to se radi svakom ko iznese kritički stav. Postao je manir da se krivotvori nečija izjava, da se izvadi van konteksta i da krenu te haubice laži i nepočinstava da bljuju plotune koji bi ogadili i Hrista. Mi živimo produženu izbornu kampanju stalno. Vlast i režim od trenutka kada pobede na izborima, sutradan kada operu čaše od šampanjca, nastavljaju izbornu kampanju, što je, naravno, njihovo pravo.
Najsvežiji primer je slučaj sa rediteljem Goranom Markovićem.
– On je rekao da ukoliko se ovim putem nastavi, postoji realna opasnost da će neko u ovoj zemlji proći poput Čaušeskua. To ima značenjski jedan smisao, može da se tumači i kao dobronamerna opomena, a ako neko kaže ubićemo te kao zeca, streljaćemo te, to onda ima drugi smisao i ja bih prvi reagovao na takve pretnje. Ovde se radi o zameni teza, o tom mehuru od sapunice, spinu. I sam sam bio žrtva takvih stvari. Ali, čovek koji te naslove konzumira 50, 60 kilometara od Beograda, pa on misli da je to istina. On misli da je taj čovek koji je to rekao uhvaćen sa snajperom u rukama. Nema više časti i čestitosti u vašem nekada časnom esnafu. Sad slagati, kako klinci kažu oljagati nekog, posuti izmetom, to je kao popiti čašu hladne vode usred avgusta, sa takvom lakoćom se izmišljaju bljuvotine i laži bez ikakve dvoumice da će to možda povrediti nečiju majku, dete, nečije studente. Ušli smo u strašnu krizu kriterijuma i problem je što se to kaljužanje ne završava u ponedeljak, pa ćemo se probuditi, otrezniti, istuširati i biti čisti, to ne biva. To gordo posrtanje u septičku jamu, ne u blato, i to kasnije podizanje i ispiranje svih tih fekalija sa sebe traje isto toliko kao pad. I nemojte misliti da ćemo se jednog čarobnog ponedeljka svi probuditi pošteni, taj proces će trajati bar onoliko dugo koliko smo posrtali.
Po vašim nastupima u javnosti, kao i komentarima na društvenim mrežama, čini se da vas mnogo toga boli u ovoj svakodnevici.
– „Ne plačem samo s bolom svoga srca, Rad zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca“, da citiram Šantića. Sve me boli osim one lakonske izjave koju Srbi često koriste, „ma boli me“, samo me ta stvar ne boli, sve drugo me boli. Boli me „Rio Tinto“, ja sam na odlasku, ali on će zagaditi život našim potomcima. Boli me činjenica da je na čelu najvećeg sistema u ovoj zemlji čobrk koji je završio fakultet za uslužne delatnosti, znači da može da bude dobar šef sale. Boli me činjenica što se termoelektrana loži blatom. Što smo umirući narod, što svake godine 50.000 mladih ljudi ode iz ove zemlje. Boli me što je prepun životni prostor onih koji su kupili diplome i izurinirali na svu onu decu što su naporno po studentskim čitaonicama i bibliotekama učili da steknu znanje. Bole me korupcija, odsustvo časti, čestitosti. Medijska scena koja je uzurpirana i stavljena u službu jednom čoveku. Primitivizam, promene u nastavnim programima i udžbenici istorije kao notorni falsifikati, i što se, na primer, danak u krvi tretira kao Fulbrajtova stipendija.… Fizički osećam bol.
Čini se kao da su vrednosti Srbije date na licitaciju?
– Jedan život nam je dat, jedan jedini. I svaki minut, svaki sat, sve smo bliži i bliži odlasku i svaki izgubljeni dan je izgubljen zauvek, i svaka nedelja, a ne godina, a ne decenija. I taj život može da bude divan, u ovom prostoru kakav je nama dat, stvarno smo lepa zemlja, lepi i daroviti ljudi, mi možemo zaista da živimo raj u onoj meri u kojoj ga danas žive Norvežani ili Danci. A mi našu zemlju prodajemo Arapima i hoćemo da je trujemo rudnicima i da se bavimo iskopavanjem rude za koju treba hiljadu tona sumporne kiseline dnevno. Pa ona će sutra biti na Novom Beogradu, neće se zaustaviti kod Šapca. Pri tom, mi nismo prostranstvo jedne Rusije pa da žrtvujemo parče zemlje. Naravno, sa rudarenjem se ne treba prekinuti, ono je unapredilo čovečanstvo, kada je otkriven metal, ono je obulo čizme od sedam milja i preskočilo epohu za epohom, iz kamenog doba ušlo u gvozdeno, bronzano… Ali, ako će jedan rudnik upropastiti prostor u kome neće uspevati ništa osim pepela, onda ne treba da rudarimo. Zato se mora doneti zakon o zabrani rudarenja sa štetnim ekološkim posledicama.
Šta priželjkujete u narednoj godini?
– Ne postoji tačnija fraza od one da želim svima zdravlje. A da bismo bili individualno zdravi, treba nam zdravo društvo. A naše ima nekoliko teških oboljenja. Zato, naravno, želim izbornu promenu i povratak u normalnost i da se stvari redefinišu i definišu tako da stanemo u red ozbiljnih država. Pred nama su teški i kompleksni zadaci. Mi smo nacija koja nestaje i ne možete biti srećni ako ne ispunite četiri uslova, to je da budete zdravi, jer teško će neko na respiratoru biti srećan, da radite posao koji volite, da živite sa osobom koju volite. I četvrti, da živite u državi koja brine o vama. Svaka promena počinje od individualnog napora, a najduži put počinje prvim korakom, da učinimo sebe boljim da bi nam bilo bolje. Mislim da imam recept za to – da pekar mesi dobre hlebove, da sveštenici propovedaju, da poljoprivrednici oru duboke brazde…
Treba uraditi zakon o nacionalnim penzijama
– Dobro je što novi ministar kulture i informisanja vraća nacionalne penzije, ali nije dobro što je to samo njih dvadeset. U ovih deset godina, koliko se nije dodeljivala, svake godine je u penziju odlazilo nekoliko vrhunskih umetnika, koji su je zaslužili. I sada imate situaciju da je od tih 500 umetničkih nacionalnih penzija sigurno polovina poumirala i u tih deset godina bar 200 njih je zaslužilo da je dobije. Ne postoji nijedan razlog da je u prvoj godini svi oni ne dobiju, pa neka od naredne godine ide deset, dvadeset novih. Ovako, samo će se ljudi svađati, jer od troje podjednako dobrih kandidata, dobiće samo jedan. Problem su i kriterijumi koje ima svako udruženje. Po meni, neki Pera Petrović zaslužuje ovu penziju ako svojim imenom i prezimenom postiže halo efekat u javnosti, a ne da ređa nagrade. Treba uraditi zakon o nacionalnim penzijama, ovo sada je samo mali aneks, dodatak, sličan onom što postoji u sportu, jer nema države koja svoje istaknute naučnike, profesore i umetnike ne nagrađuje.
BONUS VIDEO: Siniša Kovačević otkrio da li će se kandidovati za predsednika Srbije
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare