Blokbaster koji je pretvorio strahote Drugog svetskog rata u Oskarom nagrađenu dramu koja danas predstavlja javno dobro.
Cinik bi mogao reći da je Stiven Spilberg, neprikosnoveni majstor za komercijalna ostvarenja, pravljenjem filma „Šindlerove liste“, o biznismenu oportunisti koji je koristio svoju fabriku kako bi sklonio poljske Jevreje od istrebljenja u Drugom svetskom ratu, nekako uspeo da pronađe svetlu stranu najmračnijeg oblaka 20. veka. I cinik bi bio u pravu do određene tačke, Spilberg zaista nastoji da izvuče ljudskost iz ove situacije, čak i ako je ta ljudskost potisnuta arogancijom i samoprezirom, piše „Gardijan“ povodom 30 godina ovog čuvenog filma o Holokaustu.
Ali nemojte propustiti da vidite koliko Spilberg čini taj oblak tamnim. Trideset godina kasnije, ostaje iznenađujuće kako je reditelj, možda jedini filmski stvaralac koga bi Holivud ikada podržao za film o Holokaustu, tražio da prikaže kako velike tako i svakodnevne zločine s nepokolebljivom direktnošću, tek blago ublaženom crno-belom fotografijom Januša Kaminskog.
Ovde imamo majstora preusmeravanja pažnje i van kadra – čoveka koji je postao poznat po tome što nije pokazivao ajkulu tokom većeg dela filma o smrtonosnoj životinji – kako prikazuje horore geta u Krakovu i koncentracionog logora Płašov što je sirovije moguće. Vidimo Jevreje nonšalantno ustreljene na ulicama. Vidimo tela koja se prvo gurkaju u ponižavajuća medicinska ispitivanja a zatim u gasne komore. Vidimo roditelje kako vrište dok njihova deca odlaze kamionima, mašući kao da su na ekskurziji s koje se nikada neće vratiti.
Međutim, prvo vidimo Lijama Nisona kao Oskara Šindlera, obučenog u svileni kostim s malim nacističkim reverom, ništa upadljivo, ali dovoljno da prođe kroz vrata. Ovde se snimateljeva svetlost pretvara u “Kazablanku”, s ključnim svetlom preko njegovih očiju, zamagljenim kovitlacima dima cigareta. Daleko je od romantičnog heroja, ali predstavlja dobitnu sliku partijskim zvaničnicima koji vole da budu počašćeni plenom ratnog profiterstva. Dok nacisti okupiraju grad i prisiljavaju Jevreje u geto, Šindler dobija jeftinu radnu snagu za svoju fabriku emajliranog posuđa, pri čemu svi prihodi idu Nemcima.
Sa Šindlerom koji je „elegantan tip“, stvarni posao obavlja Icak Stern (Ben Kingsli), Jevrejin s jakim vezama u gradu i slobodom da od ranjivih ljudi pravi „esencijalne radnike“. Šindleru se ne budi savest sve dok ne počne da svedoči likvidacijama u logoru Płašov. Do tog trenutka, sklanjanje jevrejskih radnika, čak i Sterna, bilo je samo sporedan efekat čuvanja poslovnog bogatstva. Obavljanje te dve stvari istovremeno uključuje umirivanje čudovišta poput Amona Gota (Ralf Fajns), komandanta SS logora i požudnog ratnog zločinca koji voli nasumično da puca na ljude s balkona. Njegova veza sa svojom jevrejskom sluškinjom, Helen Harš (Embet Dejvidc), razotkriva nežnost koju potiskuje brutalnošću.
Radeći prema scenariju Stivena Zejlijana, zasnovanom na romanu Tomasa Kenilija „Šindlerova lista“, Spilberg pažljivo rukuje Šindlerovim osvešćivanjem, sugerišući kako se uvaženi izvršitelji mogu lako uklapati u okvire zlodela u poslovnim transakcijama. Iako Šindler oseća sramotu – ništa mu nije gore od zahvale zaposlenog što je „dobar čovek“ – film ga hrabro stavlja u istu ravan s Gotom, samo da pokaže kako se razlikuju u međusobno korisnom odnosu.
Iako film poštuje veličinu od 1.100 života koje je Šindler spasio – s hiljadama više koje iz toga proizlaze – ne znači da ne obraća pažnju na izgubljene živote. Naprotiv, Spilberg pažljivo prikazuje nacistički ubilački mehanizam kako napreduje od geta do izgradnje Płašova do vozova koji vode do Aušvica. On dokumentuje birokratiju i logistiku banalnosti zla, kao i zločinačko pljačkanje jevrejske imovine i sistematsko ponižavanje, mučenje i ubijanje koje sledi. Čak i trenutak koji se čini sentimentalnim, kada Šindler primeti malu devojčicu obučenu u crveno, završava se time da se još jedan život ravnodušno gubi.
„Šindlerova lista“ nije bez svojih propusta. Na primer, dok Šindlera krivica zbog iskorišćavanja jevrejske radne snage svakako muči do kraja, njegov govor o dodatnim životima koje bi mogao da spasi prodajom svog sata ili automobila deluje previše.
I pored toga, „Šindlerova lista“ stoji kao stabilna odbrana od zaverenika i antisemita, a da ne govorimo o amneziji koja pretvara zlodela u mitove. Spilberg nije samo osvojio Oskara za najbolji film, zajedno s još šest drugih Oskara, već je film bio ogroman bioskopski uspeh, zaokružujući godinu u kojoj je već stvorio blokbaster sa filmom „Svet iz doba jure“. Pretvorio je crnu rupu u nešto što je neophodno za gledanje, živopisno podsećajući na užase koje ljudska bića mogu da konstruišu. Stvorio je umetničko delo kao javno dobro.
Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake – Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar