Sem Nil: Nisam ja nikakva filmska zvezda, kad odem u Starbaks na kafu, niko me ne uznemirava

Sem Nil u Vankuveru trenutno snima “Untamed”, novu Netfliks seriju. Takođe, aktuelna je i nova sezona serije “The Twelve”, uzbudljive australijske sudske drame u kojoj Nil igra advokata Breta Kolbija. To je napeti triler i suptilni društveni komentar, i „druga sezona je znatno jača od prve“, kaže on, s pravom i takođe iznenađujuće, jer je to pomalo kao da kaže da prva sezona nije bila baš dobra. Ali dovoljno je dugo u ovom poslu da može da kaže šta želi, u granicama razuma.

Na primer, ne sviđaju mu se posebno moderni blokbasteri: „Sada smo u eri Marvel akcionih filmova, ljudi uništavaju čitave gradove iz hira, nisu mi posebno zanimljivi.“ (Ali to ga nije sprečilo da se pojavi u dva najnovija filma o Toru, koje je režirao njegov sunarodnik Taika Vaititi.) Ili da „su velike godine kinematografije bile od 50-ih do 70-ih“, što je, opet, iznenađujuće, s obzirom da se u karijeri dugoj 45 godina, zlatno doba završilo (prema njemu) nakon njegovog četvrtog filma 1979. godine, “My Brilliant Career”. Ovo je bilo apsolutno epohalno feminističko remek-delo.

„Bio je to film o ženama, koji su napravile žene, i to je tada bilo gotovo nečuveno. I danas je dovoljno retko,“ kaže on. Ako analizirate brojke, koliko ženskih reditelja iz Australije i Novog Zelanda je uspelo u 20. veku, i koliko njih je angažovalo Nila kao glavnog glumca, dobijate „obe“ (Džilijan Armstrong i, naravno, Džejn Kempion sa “Klavirom”, 1993. godine). Kada feministkinje vole istog tipa, obično je to zato što nije kreten.

Prošlo je samo godinu dana otkako je njegova memoarska knjiga “Did I Ever Tell You This?” otkrila da je imao rak krvi trećeg stadijuma, od kojeg je sada u remisiji, i od tada radi puno. Sama knjiga je napisana na brzinu, jer, „Istina je, nisam znao koliko dugo ću živeti. Bolest je bila agresivna. Mislio sam da bi bilo bolje da zabeležim neke stvari pre nego što odem.“

Poput samog Nila, knjiga je šarmantna – on kaže da je rak bio njen organizacioni okvir, ali je bila zapažena zbog kvaliteta samopodcenjivanja koje karakteriše njegov govor. „Kao lenj čovek, čini se da puno radim, ali u osnovi sam lenjivac, nisam siguran da imam tu posvećenost…“, počinje, pre nego što se užurbano udalji da pronađe nešto. Njegov izgled je smiren, neka vrsta čistog Džejmsa Mejsona, ali njegovo ponašanje je entuzijastično i dečačko, i često iznosi poentu sa nekim predmetom, kao da je na školskom času. Vratio se sa potpuno drugom knjigom (“Question 7”, autora Ričarda Flanegana, dobitnika Bukera). „Da sam čovek sa malo više dubine, ili bilo kakve dubine, i da nisam pisao svoju knjigu na brzinu, da nije bilo ta dva faktora – ali brzina je bila nužna – i da imam više mozga, napisao bih ovu.“

U nekom drugom životu, kaže, bio bi advokat – završio je jednu godinu prava na univerzitetu, „što je bilo katastrofalno“. Delimično iz uobičajenih razloga – provodio je previše vremena glumeći u predstavama i jureći devojke – ali uglavnom zato što je bilo „neverovatno dosadno. Za jedan od najzanimljivijih poslova na svetu, predaje se na najdosadniji način. Samo učenje napamet. Samo sam mislio, ‘Šta je ovo, do đavola?’ Ne mogu potpuno da krivim sebe, ali da, bio sam lenj. Nikada me nisu optužili za marljivost, to je sigurno.“

Nil nikada nije želeo da se preseli u Holivud. „Nekoliko razloga. Jedan je bio taj što nisam želeo da odgajam svoju decu u LA-u. Nisam mislio da bi to bilo dobro za njih.“ Ima sina sa glumicom Lizom Herou – Tim, rođen 1983. – i ćerku, Elenu, rođenu 1991, sa šminkerkom Noriko Vatanabe, koju je oženio 1989. (razdvojili su se 2017). „I nisam voleo LA. Stvarno nisam voleo da živim tamo. Bili smo tamo godinu i po dana i nisam bio srećan. Nije bilo ničega osim šou biznisa. Nijednog drugog razgovora, nijednog drugog interesa. To mi strašno dosađuje. Zato je moj život sada pola performans, pola ruralan. Bavim se poljoprivredom, uzgajam vino, i to me drži prisebnim. Da radim samo jedno, potpuno bih poludeo.“

Nilova pristojnost nikada nije bila testirana histerijom, insistira on, jer „biti poznata ličnost i biti glumac su dva odvojena posla. Sebe bih ocenio kao razumno uspešnog filmskog i televizijskog glumca. Ne smatram sebe filmskom zvezdom. Mogu da odem u Starbaks, niko me ne uznemirava,“ i odlazi po svoju Starbaks šolju. Ogromna je, i ima njegovo ime sa strane. „Kažem im svoje ime! Ne znaju me. Imam prijatelje koji su stvarno poznati i ne bih se menjao s njima ni za šta.“
Ovo je, bez sumnje, tajna srećnog života; često razmatra alternativne scenarije naglas i zaključuje da su stvari bolje ovako kako jesu. „Šta bi se desilo da sam ostao u Engleskoj? Da li bih postao glumac? Da li bih morao da prelazim iz jednog dosadnog repertoarskog pozorišta u drugo, kao stvarno trećerazredni Šekspirov glumac? Nemam pojma.“

Ali nikada nije prestao da voli svoj posao, samo izvođenje i činjenicu da ga uopšte traže da to radi. „Verovatno radim više nego što bih trebalo, ali to je zato što toliko uživam u tome. Sama pomisao da ne radim ispunjava me užasom. Deo toga ima veze s tim što dolazim iz malog mesta, najzabačenijeg mesta na svetu, što je dalje od svega što možete zamisliti, i biti pozvan da radim nešto sa međunarodnom dimenzijom. Koliko je to neodoljivo?“ - poručuje Nil u intervjuu za “Gardijan”.

Bonus video: Miodrag Dragičević: U društvu velikih glumaca je razlika samo u godinama, kilometraži i iskustvu