Salman Ruždi Foto: EPA-EFE/HAYOUNG JEON

Slavni pisac Salman Ruždi izborio se nedavno sa koronom, završava svoju 20. knjigu, a iz svog stana u Njujorku, u razgovoru sa britanskom novinarkom o mnogo čemu, otkrio je i koliko je zapravo nostalgičan prema Indiji, odakle se odselio još kao dečak.

Salman Ruždi, najpoznatiji po „Deci ponoći“, romanu koji mu je 1981. godine doneo Bukerovu nagradu, i „Satanskim stihovima“, romanu koji mu je doneo fatvu iranskog ajatolaha Homeinija nakon čega je više od decenije živeo pod lažnim imenom i policijskom zaštitom, nosi titulu viteza britanske krune za zasluge u književnosti i živi u Njujorku. Autor je 19 knjiga različitih žanrova, a u romanu „Kihot“, objavljenom prošle godine, sadašnje vreme opisao je kao „doba u kom se svašta može dogoditi“. Ispostavilo se da to „svašta“ može da bude i pandemija koronavirusa koja je i njega, kao i milijarde drugih ljudi, primorala na izolaciju. Uprkos svemu, deluje veoma raspoloženo. Novinarki britanskog „Gardijana“ Rozani Grinstrit je u seriji brzih pitanja i odgovora ispričao da je preživeo koronu i govorio o sreći, književnosti, Džoniju Depu i nostalgiji ka rodnom Bombaju, današnjem Mumbaiju.

– Prilično sam srećan sada, iako je ova zaraza problem. Zarazio sam se virusom još na početku i nije mi bilo dobro dve i po nedelje. Zaobišli su me najgori simptomi; sa svakim danom sve više shvatam da sam jedan od velikih srećnika, kazao je Ruždi odgovarajući kada je bio najsrećniji.

Svoje najranije sećanje Ruždi je opisao slikom, kako ga otac kao šestogodišnjaka nosi na ramenima na brdu Malambar u Bombaju, dok gledaju kako poznati indijski planinar Šerpa Tencing Norgej maše okupljenima iz otvorenog automobila nakon što se prvi put popeo na Mont Everest. Upitan za trenutak kada se najviše zastideo u životu, Ruždi je rekao da se „previše stidi da to kaže“, a za ono što mu najviše smeta kod drugih rekao je da je to neiskrenost.

Salman Ruždi Foto: EPA-EFE/ARMANDO BABANI

Slavni pisac, koji se sa porodicom preselio iz Indije u Veliku Britaniju još kao dečak, kao svoju najvredniju imovinu opisao je srebrni medaljon sa ugraviranim „jun 1947“ i mapom Indije. „Dobio sam ga kada sam bio star tek jedan dan, tako da mi je to i najstarija imovina“, kaže. Na pitanje šta najviše duguje svojim roditeljima, pisac je rekao da „ocu duguje svoj sekularni pogled na svet, a majci duguje sve ostalo“. A šta je želeo da bude kad poraste?
– Žao mi je što ću to reći, ali – pisac. Dosadno je, znam, ali to je istina – objašnjava Ruždi.

Znatno zanimljiviji, makar pasioniranim čitaocima, bio je njegov odgovor na to koja knjiga mu je promenila život.
– „Alisa u zemlji čuda“. Ili, možda, strip sa Supermenom. To mi je usadilo čitalački nerv, što je nezadrživo vodilo ka nervu za pisanje – priča Ruždi.
U istom razgovoru je, kao tajnu, pomalo kozerski otkrio i da „još nije dočitao ‘Midlmarč’ Džordž Eliot“.

Pitanje novinarke koga bi odabrao da ga glumi na filmu pisca je podsetilo na jedan pomalo komični nesporazum.
– Poslednji put kad su mi postavili to pitanje, rekao sam „Džoni Dep, jer fizički veoma podseća na mene“, a novinari tabloida pomislili su da sam bio ozbiljan – kaže Ruždi.

Omiljena mu je reč „kraj“, a umesto odgovora šta je najgore što je njemu nekad neko rekao, opisao je jednu situaciju iz mladosti.
– Imao sam možda 22 godine i pozvali su me na neku modnu žurku u Čelziju. Predstavili su me poznatom dizajneru, a on mi je okrenuo leđa i otišao. Desetak minuta kasnije, doskakutao je do mene i rekao: „Izvini što sam bio tako grub prema tebi. Znaš, rekli su mi da si Jevrej“. Pamtim i sad njegovo ime, ali hajde da se pretvaramo da sam ga zaboravio – ispričao je Ruždi.

Na pitanje da li je ikada rekao „volim te“ a da je to zaista mislio, pisac koji iza sebe ima četiri braka odgovorio je samo kratkim „da“. Ne bi se, kaže, vraćao u prošlost, noću spava kao beba, ali je, upitan za to kada je poslednji put plakao i zašto, otkrio opet neobičnu vezanost za rodni grad:

– Gledajući film „Jeh balet“ Suni Taraporavela na Netfliksu. Vratio me je u Bombaj i bila je to iznenađujuće jaka provala nostalgičnih osećanja.

Za najvažniju lekciju koju je naučio u životu, slavni pisac citirao je stih iz Šekspirovog Hamleta „dosledan budi, istinu kaži“, a za svoj najveći uspeh rekao je da su to „19 knjiga, sledeće godine 20“.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar