0
Savremeni domaći pisci uz tek ponekog klasika su, čini se, u fokusu domaćih reditelja kada razmišljaju o knjigama koje bi preneli na film.
Marija Jakovljević, Matija Jovandić
Mnogi profesori književnosti ističu da je vrhunsku književnost teško preneti na ekran „bez gubitaka“, ali režiseri, obodreni iskustvima pojedinih svojih prethodnika i, pre svega, poverenjem u veštinu nove generacije scenarista, na to pre gledaju kao izazov, strahujući eventualno od toga da bi knjigu pre mogla da unakazi traljava produkcija nego priroda medija kojim se bave. Primera uspešnih ekranizacija možda nema mnogo, ali već samim tim što oni postoje daje rediteljima za pravo da razmišljaju u tom smeru.
Nisu, istina, svi spremni da o tome govore, iz drugih razloga. „To se ne radi. Zašto bi neko ko je ozbiljan u poslu dozvolio da neki potencijalno zanimljiv literarni materijal privuče pažnju nekog producenta koji bi požurio pa kupio opciju“, odgovorio nam je jedan poznati domaći režiser kontrapitanjem na to koje bi on knjige voleo da vidi na filmskom platnu. Ima i toga, ali nisu sve njegove kolege toliko rezervisane. Naprotiv, sa zadovoljstvom govore o tome koje naslove domaćih autora vide kao potencijalne filmove i serije.
Miroslav Momčilović: „Kad su cvetale tikve“
„Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, iz prve je odgovorio Miroslav Momčilović, reditelj filmova „Vikend sa ćaletom“, „Smrdljiva bajka“, „Smrt čoveka na Balkanu“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ i „Sedam i po“.
– To bih jako voleo da radim, od toga bi ispao sjajan film. Naravno, to je potrebno uraditi dobro, jer smo mi majstori da upropastimo velike nacionalne teme. Voleo bih da vidim „Kad su cvetale tikve“ na velikom platnu, sa dobrim kastingom, dobrom produkcijom. Još kad sam kao srednjoškolac čitao taj roman, mislio sam da bi to mogao da bude dobar film. Čitao sam ga i kasnije, po onome da se knjige uvek čitaju dva puta u različitim periodima života, i mislim isto kao i kad sam imao 16 godina. To je jedan od pet najboljih posleratnih romana kod nas – kaže Momčilović.
Na pitanje da li bi roman „prebacivao“ u sadašnje vreme, odgovara odrično.
– Adaptacija bi bila radikalan potez i ne bi bilo dobro. Nemamo sada mangaše kakvi se pominju u romanu, ni govor nije isti. To bi trebalo uraditi onako kako je u romanu i trebalo bi sve to snimiti na Dušanovcu, u epohi, u vremenu pre 60 godina, kada se i dešava radnja u romanu – zaključuje on.
Boban Skerlić: Mihailović, Nenadić, Basara…
I Bobanu Skerliću zapao je za oko Mihailovićev roman, s tim što ga on vidi malo drugačije.
– Nadam se TV seriji „Kad su cvetale tikve“ po romanu Dragoslava Mihailovića – kaže reditelj filmova „Do koske“, „Top je bio vreo“ i serija „Klan“, „Pogrešan čovek“, „Nemoj da zvocaš!“ i „Otvorena vrata“.
Skerlić paralelno radi i u pozorištu i na filmu, a adaptaciju romana vidi u oba medija. Među njima ima i dela domaćih autora.
– U pozorištu bih da postavim „Mefista“ Klausa Mana, „Idiota“ Dostojevskog, Markesovih „Sto godina samoće“, „Praško groblje“ Umberta Eka, „Smrt gospodina Goluže“ Branimira Šćepanovića i roud-teatar o Ostapu Benderu, zasnovan na „12 stolica“ i „Zlatnom teletu“ Iljfa i Petrova. Za film bih odabrao „Kišu“ Dobrila Nenadića, „Tecite suze moje, reče policajac“ Filipa K. Dika, Saramagovu knjigu „Smrt i njeni hirovi“ i Basarinu priču „Guzijan, kralj Žarkova i Železnika“ – nabraja Skerlić i dodaje da bi, gde god da se ukaže prilika, „radio Pekića, Tišmu, Kiša, Dovlatova, Elmora Leonarda, Nabokova…“
Saša Radojević: Andrićeva pripovetka o mobingu
Scenarista i režiser Saša Radojević, koji je filmove „Poljupci“, „Žigosana“, „Porodica“, „Aleksandra“ i TV film „Narcis i Eho“ režirao po svojim tekstovima, odlučio se za jednu Andrićevu ne baš mnogo poznatu pripovetku.
– Tekst koji bih jako voleo da vidim na filmu je priča „Na državnom imanju“ Ive Andrića. To je njegova pripovetka iz kasnije faze, manje poznata, daleko manje od njegovih velikih tekstova. Skoro sam čitao adaptaciju Andrićeve pripovetke „Mustafa Madžar“ Miše Radivojevića, koju on decenijama pokušava da snimi, i to me je još više privuklo Andriću, jer ekranizacije njegovih dela nije bilo dvadesetak godina. Svaka generacija trebalo bi da se bavi Andrićem. U tom smislu, moj izbor bio bi „Na državnom imanju“, jer je to priča koja može da se smesti u današnje vreme. Pretpostavljam da je Andrić mislio na pedesete godine, priča je objavljena oko 1960, ali je tu reč o nečemu što bismo danas zvali mobingom. Pretpostavljeni tu maltretira mladića koji je došao neznano otkuda, a kao povod za mobingovanje koristi njegovu bezazlenu igru sa jednom devojčicom i optužuje ga da je pedofil. Ta dva motiva su mi privlačna za ekranizaciju, mobing i lažna optužba za pedofiliju – kaže Radojević.
On zanimljivim vidi i ambijent u kom se priča odigrava.
– Reč je o ambijentu kreiranom kao mikrokosmos, to je gazdinstvo sa oko 50 ljudi koji žive u okolnim barakama – navodi Radojević.
Srdan Golubović: Valjarevićev „Komo“
Srdan Golubović, reditelj nagrađivanih ostvarenja „Otac“, „Krugovi“, „Klopka“ i „Apsolutnih sto“, snimao bi filmove po knjigama Srđana Valjarevića.
– Uvek mi je bio zanimljiv „Komo“ Srđana Valjerevića kao mogućnost za prenošenje na film. Volim Valjarevićeve knjige. Bilo bi zanimljivo i da se napravi film od njegovog „Dnevnika druge zime“. Od novijih autora, to bi bio roman „Tvoj sin Haklberi Fin“ Bekima Sejranovića. Tu je i dobar roman „Proslava“ Damira Karakaša, ali to već radi reditelj Bruno Anković, moj drug iz Zagreba – kaže Golubović, dodajući da bi se i među klasicima svakako našla dela interesantna za gledanje na velikom platnu.
Filip Čolović: Pekić nije dovoljno ekranizovan
Filip Čolović režirao je više dokumentaraca, TV filmova i serija, a naporedo sa tim bavi se i pisanjem. On misli da je veoma teško preneti vrhunsku literaturu na ekran, ali ne i da je to nemoguće.
– Kao neko ko se ozbiljno bavi i književnošću, moram da priznam kako je snimanje filma prema nekoj izuzetnoj literaturi veoma težak zadatak. Reditelj će lakše od neke prosečne, ali atraktivne knjige, sa zanimljivom pričom, napraviti dobar film, nego od neke visoke literature. Mnogi, čak i veliki reditelji, padali su na ovom polju. Prvo, književnost čini književni stil koji je neprenosiv na platno/ekran. Zatim, ukoliko je ta knjiga zaista sjajna i uvažena, kod publike već postoji u svesti kao nešto nedodirljivo, pa je i sa te strane to težak zadatak. Treće, velika literatura obično ima i unutarnji svet svojih junaka, koji jedino može da osvetli i oboji književnost, film je tu nemoćan – kaže Čolović.
Međutim, i on misli da bi neka dela vredelo pokušati „pretočiti“ u film.
– Ipak, da vas ne ostavim potpuno bez odgovora, kako sam skoro učestvovao u antologiji o Pekiću koja se zove „Pre vremena čuda“, verujem da je upravo Pekić autor koji nije dovoljno ekranizovan. On je pisao i drame i scenarija za filmove, nešto od toga je i snimljeno, ali većina stvari koje je on pisao dovoljno je atraktivno i inspirativno da se može pretočiti u film. „Besnilo“, „Odbrana i poslednji dani“, neke njegove pripovetke, čak i Pekićevo „Zlatno runo“ u jednoj ozbiljnoj obradi, po mom mišljenju, može postati sjajan film – zaključuje Čolović.
Milutin Petrović: Slika „Venera i Kupidon“
Milutin Petrović, koji trenutno snima film „Hadžijino zvono“ i seriju „Nečista krv“, prema delima Borisava Stankovića, izdvojio je knjige „Plamen četništva“ Stanislava Krakova, „Grimizni ratnik“ Rozmeri Satklif, „Korto Malteze u Sibiru“ Huga Prata, „Stazom iskušenja“ Grigorija Fedosejeva.
– Voleo bih da napravim i film ekranizujući sliku „Venera i Kupidon“ Agnola di Kozima, poznatog kao Bronzino – kaže reditelj ostvarenja „Agi i Ema“, „Zemlja istine, ljubavi i slobode“…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
