Podeli
ekranizacija knijga, ilustracija Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Da se pisci pitaju o ekranizaciji knjiga domaćih autora, filmovi i serije bili bi nemerljivo tematski i žanrovski raznovrsniji nego sad. Publika bi mogla odavno da gleda Pekićevo "Besnilo" na filmu, sentimentalne romane iz 19. veka kao TV sapunice, "Hajduk Stanka" i romane o Drugom svetskom ratu oslobođene ideološkog predznaka kao akcione filmove, a "Svu Teslinu decu" kao domaći blokbaster. Neki od njih, istina, sumnjaju se velika književnost može preneti na ekran "bez gubitaka", pogotovu sa malim budžetima, dok neki veruju da su filmadžije dovoljno vešte i da od "Hazarskog rečnika" naprave odličnu seriju.

Filmofili su još sredinom 20. veka mogli da gledaju Andrićeva “Anikina vremena” u režiji Vladimira Pogačića ili Sremčeve “Pop Ćiru i pop Spiru” iz ugla Soje Jovanović, a Davičovu “Pesmu” sredinom sedamdesetih kao TV seriju. Živko Nikolić poduhvatio se “Smrti gospodina Goluže” Branimira Šćepanovića, Živojin Pavlović snimao je filmove po motivima svoje proze, a “Doviđenja u sledećem ratu” po romanu “Menuet za gitaru” Vitomila Zupana. Bata Čengić snimio je “Gluvi barut” po knjizi Branka Ćopića pred raspad Jugoslavije. Aleksandar Saša Petrović snimio je “Tri”, prvog jugoslovenskog kandidata za Oskara, po motivima knjige “Paprat i vatra” Antonija Isakovića, a krajem veka na celuloidnu traku preneo je i “Seobe” Miloša Crnjanskog… Lista se ovde, naravno, ne iscrpljuje, jer je primera daleko više.

Trenutno filmske ekipe u Srbiji snimaju seriju “Vreme zla” po trilogiji romana Dobrice Ćosića i “Nečistu krv” po prozi Bore Stankovića, a reditelja Emira Kusturicu je državni vrh pozvao da snimi film “Na Drini ćuprija” po Andrićevom romanu. Sergej Trifunović pregovara sa Branimirom Šćepanovićem oko prava za “Usta puna zemlje”.

Pitanje može li dobra knjiga da bude i dobar film verovatno je staro koliko i prvi pokušaji da se literatura ekranizuje.

Pisac i profesor književnosti na Filološkom fakultetu Mihajlo Pantić misli da uglavnom ne može i da su uspešni primeri retki. Pisac Filip David, s obzirom i na iskustvo u dramaturgiji, misli da je skoro nemoguće preneti celu knjigu na film i da je bolje snimati filmove po motivima priča i romana. Dramaturg i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nebojša Romčević na to kaže da postoji to uverenje da je “velika književnost teška za televiziju”, ali da je jaz između književnosti i ekrana veštački nametnut. Pisac mlađe generacije Oto Oltvanji, međutim, ocenjuje da ranijem osećanju straha kada se čuje da će omiljeni roman biti ekranizovan sada uglavnom nema mesta jer su adaptacije toliko uznapredovale da je dobre filmove i serije moguće snimati i po najzahtevnijim književnim delima. Oltvanji i David saglasni su i oko romana koji bi prvo hteli da vide na filmskom ekranu – “Besnilo” Borislava Pekića.

Filip David: Postoji više scenarija za “Besnilo”, ali je to skupo

– Oslanjam se na svoju generaciju: Pekićevo “Besnilo”, pripovetka “Enciklopedija mrtvih” Danila Kiša iz istoimene zbirke isto bi mogla ili romani Mirka Kovača. I to bi trebalo raditi tako da se filmski scenario pravi po motivima ovih dela, jer je skoro nemoguće preneti knjigu na film. Takvu logiku sam i ja primenjivao u vreme kada sam bio urednik dramskog programa, ali tada su bila druga vremena – kaže Filip David i dodaje i da renomirani reditelji poput Gorana Paskaljevića sve teže uspevaju da realizuju svoje filmove bez koprodukcija i pomoći velikih producentskih kuća u inostranstvu.

Filip David Foto: Zoran Lončarević

Snimanje filmova danas je teže i skuplje nego nekada, navodi on.

– Postoji, recimo, nekoliko scenarija za “Besnilo”, ali je to skupo. To bi u današnjim uslovima koštalo najmanje nekoliko miliona evra i taj novac je teško skupiti. U novijim filmovima ima bar po četiri producenta. Mi smo nekada imali jake producentske kuće, a sada Filmski centar Srbije na konkursima daje po 250.000 do 350.000 evra i sa tim teško da nešto može da se snimi. Iza skupih projekata staje država, a to postaje problematično jer država ima i propagandni interes i pitanje je šta će na kraju biti snimljeno. Sa druge strane, pojedinci teško da mogu da ulože toliki novac. Tačno je da dobri filmovi ostaju zauvek, ali se, sa druge strane, danas najlakše gube pare ulaganjem u film, teško da uloženi novac može da se vrati, osim ako nije u pitanju neki blokbaster. Sad se proizvodnja prebacuje na serije od 10 epizoda, a svaka televizija ih želi u svom programu, pa se to nekako pokriva – navodi David i ocenjuje da je “danas sve pretvoreno u komercijalu”, a sa druge strane je kriza.

– U doba pandemije je govoriti o filmu optimistično, treba preživeti ovo vreme u kom smo. Ali oni koji imaju dobar scenario će kad-tad uspeti da ga realizuju – dodaje on.

Mihajlo Pantić: Teško od vrhunske literature dobar film

Mihajlo Pantić misli da to nije samo pitanje novca, nego i medija.

Mihajlo Pantić Foto:Zoran Lončarević

– Prva rečenica koju kažem mojim studentima je: od vrhunske literature je teško napraviti dobar film. Prosečan roman daje dobar film, ali ono što je suštinski važno, esencija književnosti, neprevodiva je na film. Retko je to uspevalo. Jeste Hjustonu sa Džojsovim “Mrtvima” ili Šlendorfu sa Grasovim “Limenim dobošem”. “Ispod vulkana” po romanu Malkolma Laurija nije toliko dobar film kao prethodna dva, ali je pristojan, nije “upropastio knjigu”. I teško je navesti još neki. Često se dešava da reditelj izneveri očekivanja. Koliko je samo filmova snimljeno po Dostojevskom, pa da li je ijedan dobar? Kako da snimite film po romanu Tomasa Mana – pita Pantić.

Romčević: “Hajduk Stanko” bi bio pun pogodak

Međutim, scenarista, dramaturg i profesor FDU Nebojša Romčević smatra da je “jaz između književnosti i televizije veštački nametnut i jedno drugom jako mogu da pomognu”. On je relativno brzo nabrojao više književnih dela koje bi voleo da vidi na ekranu.

– Ima romana koji se meni sviđaju, ali nemaju tu dramsku nit. Kiš, na primer. Ali Velikićeva “Adresa” bi bila zanimljiva, to bih voleo da gledam na televiziji. Od starijih pisaca, tu je Milovan Vidaković. To je šokantno, ali ti romani iz 19. veka imaju, pored naivnosti, melodramsku strukturu koju televizija lepo prihvata. Svojevremeno sam razmišljao o tome da napravimo Sterijin “Roman bez romana” i to bi bio izazov, jer on ima tu razlomljenu strukturu. “Hajduk Stanko” bi, recimo, bio pun pogodak. Ako bi mu se oduzela ona naivnost iz romana, to bi bio odličan film. Nostalgičan sam i prema onome što je radila Soja Jovanović, poput “Pop Ćire i pop Spire”. Nušić je već rađen, ali bi mogla njegova “1915”. Neke Nastasijevićeve pripovetke bi mogle, priče Bore Stankovića takođe. Ćopićeve pripovetke su odlične, a potcenjene su. Pored toga, i romani koji se tiču Drugog svetskog rata, bez te ideološke priče, mogli bi da budu zanimljivi, knjige Antonija Isakovića, na primer. Ali sve su to visokobudžetne stvari, a mi za njih nemamo para. Greota je uzeti veliku književnost, pa je upropastiti sa ovim budžetima kakve imamo – kaže Romčević.

Nebojša Romčević/Foto:Vesna Lalić

Mnogo toga, dodaje on, zavisi i od dramaturgije.

– Kad govorimo o ovim starijim piscima i knjigama, vi dramatizujete priču, menjate kauzalnost, činite ih pristupačnim savremenim gledaocima. Postoji to uverenje da je velika književnost preteška za televiziju. Bilo je raznih pokušaja. Ko želi time da se bavi, morao bi da bude izuzetno pažljiv. Sa druge strane, i u manjkavosti osrednjih romana vi se dopunjavate kao scenarista. Radije bih iz neke osrednje priče uzeo neki motiv pa ga razvijao – kaže Romčević.

Oto Oltvanji: “Hazarski rečnik” bio bi odlična serija

Ni Oto Oltvanji ne strahuje od toga da bi se ekranizacijama “pokvarili” dobri romani i ima svoje favorite koje bi rado gledao kao filmove ili serije.

– Od savremenih klasika bih prvo odabrao “Besnilo” Borislava Pekića, to je možda i očekivano, ali bih zaista voleo da ga vidim, od tog romana bi mogao da se snimi odličan visokobudžetni film od tri sata. Druga knjiga je “Hazarski rečnik”. Ona bi možda pre mogla da bude serija. Ranije se mislilo da zahtevnije knjige ne mogu da se prenesu na film, ali novi pristup doneo je mogućnost da se čak i složena dela ekranizuju. Adaptacija romana “Goli ručak“ Vilijema Barouza za potrebe Kronenbergovog filma podigla je tu prečku. Scenaristi su se naučili veštini da “rašiju” delo, a sačuvaju njegov duh. Ranije je bilo i straha kada čujete da će neka knjiga koju volite da bude ekranizovana, ali sada toga više nema. “Hazarski rečnik” zbog svog kultnog statusa, sa mnogo likova i slojeva, sa radnjom koja se dešava kroz mnogo vekova bila bi odličan predložak za seriju. Preneti leksikon na ekran možda deluje teško, ali je to u serijama izvodljivo – kaže  Oltvanji.

pisac Oto Oltvanji
Oto Oltvanji Foto: Printscreen/YouTube/eduTV

On bi na ekranu voleo da vidi i filmove po tri knjige njegovih kolega koji i sada pišu.

– Od novijih knjiga, to bi bila “Sva Teslina deca” Gorana Skrobonje. U pitanju je alternativna istorija između dva svetska rata, Balkan se tu spaja sa istokom, okruženje u kom se radnja dešava je idealno za ekranizaciju, a pisana je vizuelno. Pored svega toga, tu je i glavna akciona junakinja, srpska verzija Mate Hari, što dodatno daje na atraktivnosti. Tu je i “Jegermajster” Darka Tuševljakovića. Ona je zanimljiva zbog jakih nadrealističkih slika i ona bi se dobro složila sa savremenim trendom nadrealističkog filma. Voleo bih da vidim i “Jedan pogrešan korak” Marka Popovića jer u pitanju dobar krimić. Nekad su se krimići gledali kao nešto egzotično, ali ovo kako danas živimo sasvim dobro može da pomogne u tome da ekranizacija te knjige bude upečatljiva – dodaje Oltvanji.

Jelena Lengold: Dosta nam je filmova o mračnoj i bizarnoj Srbiji

Jelena Lengold kaže da ne bi nabrajala pisce čija dela bi volela da vidi na ekranu, usmeravajući pre pažnju na teme.

Jelena Lengold, Foto: Dalibor Danilović

– Ima mnogo dobrih autora, a nekoga bih sigurno izostavila. Važnijim mi se čine teme o kojima bi filmovi trebalo da govore. Pozorišta, a pre svega film, trebalo bi da se bave običnim savremenim životom, svakodnevicom. Time se i ja bavim u svojim knjigama. Previše je filmova o važnim istorijskim datumima, ratovima, a malo je tema iz savremenog života. Domaći filmovi bi njima trebalo da se bave, ali da se nađu one univerzalne, da može da ih gleda publika i ovde i u inostranstvu. Dokle god se predstavljamo kroz priče o ratovima, raspadu Jugoslavije, podelama na “mi i oni”, tako će nas i gledati. Dosta nam je filmova u kojima je Srbija predstavljena u mračnom, bizarnom izdanju, filmova o žrtvama tranzicije, ratovima… – zaključuje Jelena Lengold.

Komentari

Vaš komentar