Remek-delo koje je već postidelo sve planirano za ovu godinu: Kritika serije "Copenhagen Cowboy"

Ovo je najbolja srpska/eks-jugoslovenska serija snimljena u poslednjih dvadeset-trideset godina. To je, naravno, nije poštedelo činjenice da su srpski/eks-jugoslovenski glumci najslabiji momenat u njoj i da zahvaljujući njima prve dve epizode izgledaju kao solidno estetizovani "treš", koji je čak i Nicolasa Winding Refna, i inače sklonog estetskoj diskutabilnosti, povukao na možda najniže grane do sada.Ali, moram da napravim i zadršku - možda je gluma u celoj seriji slaba i loša, s tim što mi nama bliske srpsko-hrvatske jezike osećamo pod zubima, pa kad isto to rade Kinezi, Albanci ili Danci afričkog porekla na svojim maternjim jezicima ili danskom bivamo spašeni "filterom" titla. Želim da verujem da je tako. Nicolas Winding Refn je najbolji sledbenik Davida Lyncha, čak i ako vi grlatije vičete 'imitator'.

"Copenhagen Cowboy" je jedinstveno televizijsko iskustvo kakvo nam se nije desilo od treće sezone "Twin Peaks" ili par razbacanih epizoda "Atlante", onaj redak trenutak kada vas ekran usisa u sebe i izgubi vas u svom sistemu (para-)realnosti u kome je pokušaj da se snađete jednak uživanju u nesnalaženju. Dimenzija za sebe. Čemu, a to ne smem da propustim da napišem, veoma mnogo doprinosi muzika Cliffa Martineza, koji je nesumnjivo Badalamenti namesto Badalamentija. Sve napisano važi samo za slučaj da niste gledali Refnovo prethodno teve ostvarenje, "Too Old To Die Young" (u čijem prikazu sam vam lepše raspisao neke ovde pobrojane stvari).

"Copenhagen Cowboy" nema veze sa Kopenhagenom, još manje sa kaubojima. Istina, priča se odvija u Danskoj, ali više u nekakvim jeftinim enterijerima kakve bi našli u objektima na obodu Beograda (ili Kopenhagena), šumama ili rustikalnim zamkolikim zdanjima. Duh vesterna, fundiran kroz usmaljenog heroja koji nekako uspeva da se nađe svima kojima treba, dok čisti teren od negativaca, pre ćete osećati podsvesno, kao miris, zahvaljujući svom prethodnom gledalačkom iskustvu (ili ne). Glavna junakinja ove serije više duguje Brus Liju, nego Džon Vejnu. Ne sumnjam da je "Copenhagen Cowboy" Refnu sam dobro zvučalo ili je bila ideja od koje se počelo. Verujem da je Internet nepregledan i da ćete lako naći i tačniju informaciju (iz njegovih usta) o genezi imena. Moje je da vam napomenem da ako nemate smisla za zahebanciju, u "Kopenhagenu" ove "kaubojke" nemate šta da tražite.

Ako je "Too Old To Die" i pričom i stilizacijom, a nekako i zgusnutijom konstitucijom (iako to može zvučati paradoksalno u kontekstu), delovao kao brat po ocu Refnovoj "neonskoj trilogiji o nasilju" ("Drive" - "Only God Forgives" - "The Neon Demon"), "Copenhagen Cowboy" donekle možemo tumačiti i kao nepovezivi spinof "The Neon Demon" u kome također imamo nevinog ženskog junaka koji se zatiče u raljama daleko svirepijeg sveta (što je u najširem smislu jedna od mogućih interpretacija oba ostvarenja). S tim što ovaj novi svet nije smešten u Holivud, već u "Kopenhagen".Majušna Miu (u odlično postavljenoj interpretaciji naše gore lista, Angele Bundalović) je siroče, brutalno prodato od strane svoje majke u beli svet, nakon čega kreće mit da je ona "amajlija koja donosi sreću" onima koji su voljni da plate za njeno društvo. Ona tako stiže u narečeni Kopenhagen, kod srpske polu-sestre albanskog mafijaša, Roselle, kojoj treba da "pomogne" da zatrudni. Miu tamo otkriva da se brat i sestra, u vrlo neobičnom susretu "srpske postavke" te mafijaške familije i Refnove vizuelne estetizacije iste, bave prostitucijom utemeljenoj na seks trafikingu. Trenutak kada Miu odluči da pobegne sa jednom od devojaka poklapa se sa tim kada Rosella počinje da veruje da joj Miu zapravo ne donosi sreću, već je seme zla, i jeste onaj kada za Miu sve počinje da se komplikuje. Pre toga ko preživi dijaloške susrete naših gastarbajterskih glumačkih talenata...

Srećom tu je Refn, koji iznenađujuće niskobudžetno i "srpski" (moram to tako da nazovem) režira scene Rosellinog života, urobljenih devojaka, pa i albanskih mafijaša. Njegova sklonost ka statičnosti, neonskom bojenju kadra, ovde slabo uspeva da penetrira kao rediteljska ideja. A možda je i namerno tako. I to također želim da verujem.Nakon toga, Miu će ukrstiti pute sa naslednikom neke danske plemićke familije demona i iz eks-jugoslovenske gastarbajterske sredine nepovratno se otisnuti u kinesku dijasporu... I to je već druga epizoda!"Copenhagen Cowboy" uprkos Refnovoj stilskoj hermetičnosti (junaci pričaju sporo, s pauzama, stvari se ne objašnjavaju previše, vreme i prostor su nekad minuciozno izbrojani, a nekada irelevantni i deluje da se nikome nikada ne žuri...) ili možda baš zahvaljući njoj lako uspeva da kreira specifičnu atmosferu i potom vas uvuče u istu. Naša zaintrigiranost za poreklo i sudbinu glavne junakinje svakim daljim korakom radnje samo raste. Čak i kad saznamo po nešto o njoj, mi i dalje nismo sigurni da li Miu usisava znanja svojih neprijatelja ili je negde iškolovana za borbu. Mi ne znamo koje su njene moći, što Refnu ostavlja sav prostor ovog sveta da manipuliše istima kako mu kad odgovara. I on nikada ne preteruje. Miu nikada ne deluje svemoćno, iako uglavnom jeste.https://www.youtube.com/watch?v=3KBA_8tyI7UU isto vreme, "Copenhagen Cowboy" kreira realnost koja jeste stvarna, koliko i naša današnjica, ali u kome paradoksalno žive samo likovi kojima se mi bavimo. Drugih ljudi, pa čak ni na nivou statista, mislim da skoro uopšte i nema. Refnov svet ovde je stripovski pročišćen od drugih ljudi. I kad pomenuh strip, možda je vreme i da pomenem "anime" kao referencu. "Copenhagen Cowboy", ne samo zbog krupnih okica na dečačkom licu Angele Bundalović, ostavlja utisak "danske/Refnove anime", jer kao i tamo Refn je daleko opsednutiji vizuelnim zaposedanjem kadra, nego akcijom u njemu. Kamera koja se vrti oko svoje osovine je kičma beleženja brojnih kadrova, što se ritmički ponavlja u skoro ravnomerno raspodeljenim intervalima. Refn neretko "animovski" raskadrirava scenu, fokusiran na neke detalje, na pulsiranje junaka ili dešavanja, na grimase i ekspresije, na trajanje trenutka koji se obilazi iz različitih uglova. Pretpostavljam da će mladima širom sveta njegova estetika, postmodernog miksovanja ili postmodernog uramljivanja različitih stvari, biti bliskija i pitkija nego nama (nazovi "starijima").Šta nam govori "Copenhagen Cowboy"? Da je zlo rastinje kroz koje se mora nemilosrdno probijati? Da su trenuci ljudskosti i humanosti retki, i nepouzdani? Da je sujeverje religija najjača? Da superherojska fantazija ne traži marvelovske budžete? Da snažne i moderne efekte možete da postignete sa bazičnim majstorstvom i sredstvima ekspresionizma starim stotinu godina? Da reditelj mora da ima viziju, makar ona bila varijacija jedne jedine (a Refn ih svakako ima nekoliko, ako razmotate stvari od "Pushera" preko "Bronsona" do "Drive")? Da univerzalno ne mora nužno da bude i aktuelno?Nicolas Winding Refn nonšalantno je na početku potpisao "Copenhagen Cowboy" kao NWR, praktično re-brendirajući svoj brend za teve publiku, osećajući arogantno samopouzdanje, skoro kao da stavlja autogram, a ne autorski potpis na ovo ostvarenje. Ali može mu se. Kad je kreirao remek-delo koje je već 5. januara postidelo sve planirano za ovu godinu.Bonus video: Monika Vili - Vole li Srbi austrijski film?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=monikavilivolelisrbiaustrijskifilm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4170373"]