Reditelj Tod Hejns: J*bi se, ajfone, ti si korporativni špijun!

Podeli:
Tod Hejns Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON

Pravljenje dokumentarca o grupi Velvet Andergraund odvelo je autora filma na udaljeno mesto od naše planete i u mnogo radikalnije vreme. Reditelj Tod Hejns govori o tome koliko zavidi muzičarima, o duhu “Fabrika“ ere u Njujorku i našem izgubljenom duhu pobune.

U martu prošle godine kada je pandemija sve zaustavila, Hejns je imao pripremljenu rutu za beg, piše „Gardijan“. Bio je zaključan u Los Anđelesu, miljama daleko od kuće, okružen sećanjem na fantastično doba. Proveo je dane nagnut nad Super Osmicom i snimcima Njujorka, uz pesme o heroinu i kožnim čizmama. Kada je bio student na koledžu, grupa Velvet Andergraund bila mu je život. Sada u časovima najveće potrebe bend se opet okupio na ekranu i spasio ga ponovo.

Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Praviti dokumentarac u vreme kovida bio je savršeni protivotrov, kaže Hejns, ali takođe se osećao kao da je to izlaz i odstupnica.

„Svaki dan sam imao let iz ružne realnosti. Ipak, pre ili kasnije moraš da se u nju vratiš.”

To govori dosta o snazi tog filma koji je često kao sa druge planete, kao i sama grupa Velveti. To je film pun užitaka o nestašnim, disfunkcionalnim ljudima. Analiza urađena hladne glave o eksplozivnoj umetnosti koja se ne da klasifikovati u neku kategoriju. Kao dokumentarac o rokenrolu film pogađa sve prave dugmiće.

On prikazuje koliko su usamljeni bili Lu Rid i Džon Kejdž i koliko ih je rokenrol spasao. Prikazan je proces kako su mešali pop sa klasičnom violom i bit poezijom, i došli do novog zvuka. Ali ono što film čini posebnim je njegov prikaz šireg eko sistema u kome se sadi i gaji seme muzike. Ispunjen originalnim crno-blim snimcima Endija Vorhola, fiolm “Velvet Andergraund“ reanimira duh Njujorka sredinom šezdesetih.

Autor je zainteresovan za muzičare, ali objašnjava da ga više zanima muzika i šta ona znači kulturološki, kako menja svet.

„Sećam se da sam govorio ljudima tokom projekta Dilan: ‘Voleo bih da napravim film o Dilanu čak i ako nisam voleo njegovu muziku, jednostavno zbog njegovog uticaja, jedinstvenosti i kompleksnosti'“.

U filmu nema razgovora sa Lu Ridom, jer on nije želeo da daje intervjue.

Hejns objašnjava i da se vidi razlika izmežu Ridovog ranog stvaranja i onoga što je bio kasnije.

“Ljudi se menjaju. To se svuda dešava. To nije izdaja onoga što ti jesi.”

Govoreći o svom stvaralaštvu kaže da je danas korporativna kultura dominantna, da je kapitalizam pobedio i da nećemo čuti nikoga da kaže: „Jebi se Ajfone, ti si korporativni špijun“.

“Ne, mi smo potpuno zarobljeni, i ja sam zarobljen. To nije dobro. Svet je isuviše udoban, čak je i reč udobno previše udobna. Ne znam gde se otpor nalazi, pogotovo među mladima. ”

Objašnjava da su umetnici šezdesetih i filmski stvaraoci bili ponosni na sebe što su bili van sistema. Primećuje da postoji borba gej populacije i drugih grupacija koje traže svoja prava.

“Pobuna nije samo vezana za brak. Ona ima moć da se ide izvan socijalnih normi.”

Bonus video: Glas dirka bas_ What Is This Thing Called Love

Komentari

Vaš komentar