Istinski narcisi ili kreteni bez razloga. Ovo pitanje otvaraju dva dokumentarca koja su prikazana juče na 74. Kanskom filmskom festivalu. A oba dokumentarca su o čuvenim ličnostima pop kulture, jedne iz domena filma, a druge iz sveta muzike.
Nag do pojasa glumac Val Kilmer leškari na setu filma „Top gan“ i jada se kako su ga šutnuli sa snimanja svakog ostvarenja u dotadašnjoj karijeri. Ali, u isto vreme počinje cinično da se smeje. Ovako počinje dokumentarac „Val“ koji su potpisali Ting Pu i Leo Skot. I dok su još s kraja osamdesetih i početka devedesetih na vrhuncu popularnosti američkog glumca Vala Kilmera počele da biju glasine kako je težak za saradnju i „kreten bez razloga“ filmski autori daju reč samom glumcu.
Ali, umesto nekadašnjeg seks-simbola, koji je danas u 61. godini maltene neprepoznatljiv i koga je izdao glas, kao posledica raka grla, narator u dokumentarcu je njegov sin Džek, takođe glumac. I dok prva scena dokumentarca obećava, pokušaj da se Val Kilmer prikaže u drugačijem svetlu kao buntovnika sa razlogom i istinsku filmsku zvezdu, po oceni kritičara „Njujork tajmsa“, nije do kraja uspeo.
Val Kilmer ima čitav život jednu neobičnu pasiju. Snima sam sebe od detinjstva. I tokom gotovo šest decenija nakupio je toliko materijala, odnosno kućnih snimaka da im se ne zna broja. Ali, u ovom dokumentarcu on, kroz reči koje izgovara njegov sin, želi da poruči kako ga Holivud nikada nije dovoljno cenio, iako je on bio spreman da da sve od sebe. Ispostavlja se danas da gotovo ni na jedno ostvarenje iz svoje filmografije Val Kilmer nije ponosan.
Sramota ga je što se uopšte pojavio u svom prvom celovečernjem filmu „Strogo poverljivo“ iz 1984. godine. Takođe, trebala mu je čelična volja da bi okončao snimanje „šovinističkog“ filma „Top gan“ sa Tomom Kruzom i Keli Mekgilis. Kada se priseti filma „Betmen zauvek“ u kome je uskočio u rolu Brusa Vejna, koji se pretvara u heroja Betmena, optužuje holivudske producente da su ga podrivali da napravi dobru ulogu.
A sve to vreme Kilmer je pravio i to vrlo ozbiljno snimke za audicije filmova Stenlija Kjubrika i Martina Skorsezea. I tim njegovim neuspešnim pokušajima da se probije kod „ozbiljnih reditelja“ dokumentarac posvećuje jednaku pažnju kao i ulogama koje je dobio i odigrao. Osim te zamerke njujorški dnevnik konstatuje i „smešnu stranu priče“ – da je Kilmer zapravo bio mnogo bolji u onim ulogama koje je mrzeo. U video klipovima iz filma „Top gan“ Kilmer je, po oceni „Njujork tajmsa“, mnogo opušteniji i razigraniji jer samo ostvarenje ne shvata sasvim ozbiljno. Ali, kada se posmatraju snimci Kilmera kako do iznemoglosti proba Hamletove replike, jer mu je uloga Šekspirovog danskog kraljevića oduvek bila „san snova“, kao da najednom glumčeva harizma iščili, postaje krut, odviše pretenciozan…
I da li je Val Kilmer zaista bio takav kreten, pita se „Njujork tajms“. Pa, film podseća, ali ne u velikoj meri, na priču kako je glumac ugasio cigaretu na koži kamermana tokom snimanja filma „Betmen zauvek“. Zaobilazi tvrdnje reditelja istog ostvarenja iz 1995. godine Džoela Šumahera da je psihotičan. I reč daje samom glumcu, koji tvrdi da je napustio snimanje „Betmena“ samo zato što mu je odelo superheroja bilo preteško.
Dokumentarac se dotiče i filma „Ostrvo doktora Moroa“ koji je 1996. godine „pukao“ i na blagajnama, ali i stručnoj javnosti. Iako Kilmer sebe vidi kao čoveka koji je uspevao da unese spokoj u haotičnu produkciju, zaboravljajući da mu je veliki Marlon Brando u jednom trenutku bacio mobilni telefon u žbunje, poručivši mu:
„Mladiću, nemoj da dozvoliš da tvoj ego bude veliki koliko i tvoja plata“.
Dokumentarcu kritičar njujorškog dnevnika zamera i što je mnogo vremena posvećeno Kilmerovoj ljubavi, braku i na kraju razlazu sa engleskom glumicom Džoan Voli-Kilmer. Uz preobilan kućni snimljeni materijal, glumica se maltene ni ne čuje. Nakon razvoda on se sa bivšom suprugom bori da mu dozvoli da provodi više vremena sa njihovo dvoje dece. I na iznenađenje gledalaca njegovi, na momente pomirljivi, a na momente očajnički telefonski razgovori sa Džoan prikazuju se u celosti. A za kritičara uglednog dnevnog lista nije im bilo mesto u dokumentarcu, već u autobiografskoj knjzi.
Kreten opsednut sobom
Još jedan dokumentarac o značajnom imenu za istoriju pop kulture videla je publika u Kanu. Reč je o specifičnom filmskom osvrtu na karijeru jednog od najuticajnijih bendova koji su proizašli sa njujorške umetničke scene šezdesetih „Velvet andergraundu”. I dokumentarac Toda Hejnsa naslovljen po imenu kultne grupe „Velvet Underground“ potvrđuje status koji je Lu Rid zavredeo za života – da je „drkadžija opsednut sobom“. Rid nije samo bio težak za saradnju. Umeo je da bude skot. Ali, to nije video tako. Poput Kilmera i Rid je tvrdio da se svako ko bi mu se usprotivio zapravo mešao u njegov umetnički integritet. Ali, za razliku od dokumentarca o Valu Kilmeru Hejns u svom filmu ne preza da pokaže koliko je Lu Rid zapravo žudeo za slavom i koliko je prezirao sve one koji bi s njega skrenuli svetla reflektora, opisuje „Njujork tajms“.
Lu Rid, koji će posle „Velvet andergraunda“ krenuti u solo vode, preminuo je 2013. godine. Poput Rida, koji je umro od raka jetre, u dokumentarcu se pominju i sve druge značajne figure tadašnje njujorške scene, od Endija Vorhola (kome se u filmu daje zasluga da je na početku pogurao Ridov bend) do Niko koji odavno više nisu na ovom svetu.
Međutim, reditelj nije insistirao na arhivskom materijalu, već je u fokus stavio živa svedočenja članova benda, od Džona Kejla do Moa Takera.
Film „The Velvet Underground“ sve je samo ne konvencionalan dokumentarac, ocena je „Njujork tajmsa“. Najpre, maltene ne prikazuje gledaocima snimke sa koncerata, a neke od čuvenih pesama benda, poput „Candy Says“ ili „I’m Waiting for the Man“ samo se čuju u pozadini. Reditelj je daleko više bio zainteresovan da istraži kulturni milje Njujorka polovinom šezdesetih iz koga su iznikle figure poput Rida i Vorhola. I dok je jasno da je sineasta obožavalac Ridovog opusa, ne preza ni od toga da ga ocrni. Jedna od protagonistkinja dokumentarca jeste i američka autorka i nekadašnja filmska kritičarka „Vilidž vojsa“ Ejmi Taubin koja u jednom momentu priča o šarmu tadašnje umetničke scene Njujorka, ali u sledećem već upućuje ovakvu „žaoku“:
„Ako niste bili dovoljno lepi, svi ti umetnici, poput Vorhola i Rida odmah bi izgubili interesovanje za vas“.
Ono što je zajednička crta oba dokumentarca prikazana u Kanu jeste da po ko zna koji put pokazuje kako su slavni ljudi po prirodi stvari narcisi. Poruka jeste da ako želiš da uđeš u „kandže slave“ i tu i opstaneš neohodno je da imaš grandioznu sliku o samome sebi. I „The Velvet Underground“, po oceni njujorškog dnevnika, u pronicanju te suštine, uspešniji je od dokumentarca „Val“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare