Rajin - završni osvrt na Paket aranžman (4): Ne pljujte!

Ta istorija mora konačno biti upisana kao jedan od onih ključnih događaja u ovdašnjoj kulturi, rokerski pandan revolucionarnom “crnom talasu” na filmu. Očigledno će sećanje na ovo dešavanje zauvek ostati živo, jer tada pokrenuto osvajanje slobode kroz popularnu muziku još uvek traje, neprestano uzbuđujući mlade koji i danas počinju da rade nešto svoje. Došao je trenutak da se “novi talas“ – čiju su okosnicu u Beogradu činili Šarloakrobata, Električni orgazam i Idoli – odmakne od mita, i postane javno dostupna dokumentacija, deo akademskih i drugih istraživanja. Toliko valjda sebi dugujemo.ZORICA: I evo ga, konačno, Enco Lesić, čovek u čijem je studiju “Druga maca” i snimljen “Paket aranžman”.

MOMA: Njega nikad nisam upoznao lično, ali je on bio vlasnik prvog privatnog studija u Beogradu, kod koga su kao snimatelji radili Dr. Spira i Cvele, basista iz Bajage (Dušan Mihajlović – Dr. Spira, beogradski autor i muzičar; Miroslav Cvetković Cvele, bas gitarista – prim. aut.). Enco je bio klasično obrazovan muzičar, koji je završio Akademiju, pa mu se posrećilo da uleti u Indexe, i napiše neke poznate pesme, kao što je hit “Sve ove godine”. Kao vrstan muzičar, on je učestvovao u gostovanjima naših ‘zabavnjaka’ po Sovjetskom Savezu, te je bio prateći muzičar uz Đorđa Marjanovića, Radmilu Karaklajić, i sve njih koji su tamo bili popularni. Izgleda da je upravo tako zaradio ozbiljan novac, i onda je otvorio studio. Ne znam kako je provalio “novi talas”, ali mu je očito to bilo dovoljno zanimljivo da pruži prostor tim klincima i da ih snimi.ZORICA: A oni možda nisu mogli nigde drugde ni da uđu u studio…MOMA: Oni definitivno u tom trenutku nisu mogli nigde drugde da uđu u studio, niko im ne bi dozvolio.ZORICA: Konačno, evo i panoa sa glavnim akterima zbivanja iza scene – ti, Momo, kao urednik u SKC-u, Branko Vukojević, koji je uređivao Džuboks, te Branimir Dimitrijević i Boris Miljković, autori kultne TV emisije Rokenroler posvećene beogradskom “novom talasu”. Počinjemo od prizora u kome se obraćaš publici sa scene u SKC, i odlaziš sa skandalom! 

MOMA: Tačno tako, pošto su na mom poslednjem koncertu stradale čitave dve fotelje! A ja sam trebao da dobijem neki honorar za to, pa su mi rekli: “E, dosta više tih akcija, evo, dve fotelje su uništene”. A ja kažem: “Dobro, koliko to košta”? “Ne znamo”, kažu oni. I ja im tu odbrusim: “Ok, evo vam onda moj honorar”… i odem zauvek iz SKC-a (smeh). E sad, na tom grupnom koncertu novembra 1980. se još snimaju i neki kadrovi uživo za film “Dečko koji obećava” Miše Radivojevića, u kome se i sam pojavljujem. Ono što vidite od koncertne atmosfere u njemu – sve je tom prilikom snimljeno. Em se vrzma filmska ekipa, koja stalno ima neke svoje zahteve, em ja – pošto imam malu ulogu u filmu – moram u jednom trenutku da sednem u fotelju, među publiku…DRAGAN: …I kažeš ono čuveno: “Ne može”, neafirmisanom bendu o kome se radi u filmu.MOMA: Na sve to sam morao dva-tri puta da izlazim na binu, jer su ovi u publici malo podivljali. Kako koji bend izađe, oni pljuju (smeh). Pa onda puše, a baš tad je rečeno da u Velikoj sali više nema pušenja. Tad sam izgovorio ono čuveno: “Imam da vam kažem tri stvari – nemojte da pljujete muzičare, nemojte da pušite u sali i… nemojte da pljujete muzičare” (smeh).U produžetku, ovde vidimo Branka Vukojevića i Milana Mladenovića kako nešto snimaju jednom od prvih video kamera – verovatno je ideja bila da se pravi neki spot. A tu su i Boris i Tucko, koji su kao reditelji na televiziji najznačajnije doprineli medijskom proboju – Borisa Miljkovića sam znao još sa studija istorije umetnosti, dve godine je bio mlađi od mene, a onda je otišao na FDU i posle sa Brankom Dimitrijevićem napravio tim, koji je stvorio emisiju Rokenroler – oni i Stanko Crnobrnja su prvi krenuli sa elektronskim kamerama, što je bilo tehnološko unapređenje u odnosu na ranije režisere, te su svi u njima prepoznali dolazak estetike nove generacije. 

ZORICA: Pa dobro, to se i videlo. Na ovim fotografijama Gorana Vejvode, nastalim u studiju Radio Televizije Beograd za vreme snimanja Rokenrolera, jasno je da su njih dvojica kreirali poseban estetski pristup, sa ovim belim zidovima… 

MOMA: Da, nije to toliko zbog hroma-kija, on zapravo traži plavu boju, nego zbog tog njihovog izraza u kome su tražili belu pozadinu, da bi im akteri bili stalno u prvom planu.ZORICA: I mi smo to dosledno poštovali na ovoj izložbi – naša dizajnerka, Dobrila Stevanić ostavila je sve asketski belo, upravo da bi se iskazalo poštovanje za ‘novotalasnu’ estetiku, kako je tad bila formulisana.MOMA: A to je i napravilo od Rokenrolera brend, koga će svi upamtiti.ZORICA: A evo i fotografije na kojoj su najviši ljudi u prvom planu (smeh) – sad smo već kod snimanja za unutrašnji omot “Paket aranžmana”, na Kalemegdanu, gde se i ovog časa nalazimo, što je svesno i namerno istorijsko zaokruženje koje pruža ova izložba.

Čak smo i ovde izabrali alternativne snimke u odnosu na one dobro znane, gde god smo to mogli, rečju fotografije koje do sad nisu bile prisutne uopšte ili bar nisu mnogo publikovane: na primer, Vd i Gile krupno, kako su se popeli na postament Pobednika. Ili ova ispred prvog kineskog restorana u gradu – “Peking”, otvorenog nedugo pre toga, potpuno drugačija od fotografije koja je izašla na “Paket aranžmanu”. Uglavnom, na svima se vidi kakav je to drugarski odnos među muzičarima. Na taj način smo želeli da zatvorimo ovu priču smeštenu između dva omota ovog nezaboravnog albuma, čiji dizajn potpisuje sjajni Branko Gavrić – onog spoljašnjeg, na početku i onog unutrašnjeg, na kraju izložbe. 

DRAGAN: To su ti pravi momenti, kada je još u naponu cela scena, od jeseni 1980. do leta 1981. Prvi albumi ova tri benda tek izlaze, svi imaju velike planove, stalno su neke akcije.

MOMA: To je apsolutno to, tad je scena u punom naponu, najlepši period. Pun pogodak!