Izložba "Novi talas u Beogradu: PAKET ARANŽMAN (1981–2021)" hronološki prati nastanak scene, pre i odmah nakon objavljivanja albuma "Paket aranžman", beležeći činjenicu da je beogradski "novi talas" bio i te kako u akciji na bini Studentskog kulturnog centra od svog prvog dana.
Ali, pored samih bendova – Šarla akrobate, Idola, Električnog orgazma – otkrivamo da je heroj tog doba na neki način bio i sam grad Beograd i ljudi u njemu. Priča o „novom talasu“ kod nas, ne bi uopšte mogla da bude ispričana kako treba, kad ne bismo bili u prilici da vidimo glavne junake kako se kreću i zauzimaju poze na ovim istim ulicama, koje tako dobro poznajemo, pre tačno 40 godina. Jedan deo atmosfere tadašnjeg Beograda, iz kog je iznikla nova muzička scena, zabeležen je na seriji predstavljenih fotografija iz perioda 1980-1981, sa članovima pomenutih grupa u raznim uličnim ambijentima.
Slike govore više od reči, i u ovom slučaju beleže jednu prestonicu punu tek izgrađenih solitera, ali i smoga, u kome neka nova generacija traži i nalazi svoj put, uverena od samog početka da će joj se snovi ostvariti ako samo izdrži u tome što radi.
Pred nama je šetnja kroz Beograd sa grupama koje su obeležile trenutak – ona počinje karakterističnim prizorima sa prvog koncerta na kome su svi važni bendovi zajedno nastupili, i to novembra 1980 u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra.
DRAGAN: Momo, ti iz SKC-a odlaziš praktično na vrhuncu i tebi se, kao uredniku, organizuje oproštajni koncert pod imenom „Poslednja igra“ u novembru 1980, na kome se pojavljuju mnogi od bendova tog trenutka. Na tom događaju su i sva ona tri sastava sa budućeg „Paket aranžmana“ održala neke od svojih prvih koncerata, što vidimo u sledećoj seriji fotografija.
MOMA: Osim Idola, Električnog orgazma i Šarla akrobate, tu su bili još i Urbana gerila i mnogi drugi bendovi. Glavni organizacioni problem imali smo pošto je oprema obezbeđena preko tadašnje grupe koja se zvala Vruć vetar, gde je bio prvi basista Suncokreta, čiji je to bio novi sastav – oni su hteli da nastupaju u SKC-u, a mi smo im rekli: „Ok, ali ćemo napraviti malo veći koncert na vašoj opremi, sa nekim mladim grupama u uvodu, pa ćete onda vi kao glavne zvezde na kraju“, i oni su rekli: „Važi“. Tu se onda pojavljuju prvi put Idoli uživo, Šarlo je imao tek drugi ili treći nastup, Orgazam treći ili četvrti.
ZORICA: I to se sve dešava u Velikoj sali SKC-a, koja u tom trenutku ima fiksirana sedišta… a nema ograde između muzičara i publike.
MOMA: Da, tačno vidiš na fotografijama kako su se iz publike popeli na binu, lice u lice sa Kojom ili Giletom. Prvi nastup Idola se dugo očekivao, i o njemu se puno pričalo po Beogradu pre nego što se i dogodio… I onda imaš jadni Vruć vetar, koji čeka svoj red, i na kraju sva publika odlazi, pošto je videla ove grupe pre njih, tako da otprilike niko nije ostao na glavnom bendu večeri. Nisu shvatili trenutak…
ZORICA: Ali, Električni orgazam u tom trenutku izgledaju stvarno senzacionalno…
MOMA: Ma, svi izgledaju senzacionalno.
ZORICA: …zbog Marine su sasvim posebni, i Gileta pre svega, ali i Jovec izgleda kao neki neverovatno važan britanski roker, ne znam, Robert Frip ili Brajan Ino, Ljuba isto ima neki svoj autentičan stil, vrlo su atraktivni za slikanje, neodoljivi.
MOMA: Pazi, na početku koncerta je Gile ovde u košulji, a do kraja se skinuo go.
ZORICA: Da li prepoznaješ neke upečatljive ličnosti iz publike?
MOMA: Pa, ne, teško. Iako su svi u publici svakako imali sopstveni personality. Bilo je tu muzičara, slikara …
DRAGAN: Kako ste uopšte uspevali da radite besplatne koncerte, a bez obezbeđenja?
MOMA: Ah, pa nije to bilo toliko strogo (smeh).
DRAGAN: Misliš, niko nije bio svestan da je to opasno (smeh)?
MOMA: Niko nije ni pomišljao da bi bilo šta moglo da se desi – svi ti prvi koncerti bili su potpuno besplatni, i naravno svaki sledeći je pratilo sve više publike, pa smo se prebacili iz kluba u Veliku salu. Onda smo svaki put imali probleme sa redarima, njih nekolicinom – jer je SKC imao redare! – koji su odbijali bilo šta da rade, posebno kad je trebalo da se unose pojačala ili tako nešto. I šta sam ja jadan radio, nego unosio i iznosio sa muzičarima pojačala, jer je to bila moja akcija, pa da im pomognem – redari su neki put hteli, neki put ne. Konačno, u SKC-u je svuda bilo dozvoljeno pušenje, pa i u Velikoj sali, gde su, pri tom, još i sve vreme prisutne one već pominjane fotelje. Mi smo pokušavali da se izborimo da ih uprava skloni, ali oni nisu hteli.
ZORICA: A evo ovde, kakav divan bend, Šarlo akrobata – pogledaj Koju, kakva elegancija, I Milan takođe, sva trojica su takvi. Za mene je fascinantno da oni toliko šik izgledaju u ono vreme, kad nisi mogao mnogo toga da kupiš u radnjama, pogledaj samo cipele i te košulje…
MOMA: To je sve ‘s koca i konopca’, na dobru energiju i volju ljudi, na beskrajnu želju i potporu da se tako nešto desi. Srećom da su ti koncerti besplatni. Tako nismo imali nikakvu presiju, niti rasprave o tome zašto ovima ovoliko, a onima onoliko para.
ZORICA: A tu je i Goranka na sceni…
MOMA: Da, ona tu šteluje nešto…
ZORICA: Evo Gorankine fantastične obojene fotografija Milana i Vd-a.
MOMA: Da, to je jedna od njenih prvih, kad je Goranka počela tako da radi – smislila je da uzme crno-belu fotografiju i da je ofarba drvenim bojicama. Čak ih je rezala žiletom da bi dobila tu teksturu – vidiš, ispod se vidi tamo gde je crno, a prekriva je boja – onda je usavršila tu tehniku…
ZORICA: Za mene je ova fotografija sasvim posebna, jer ima tu lepotu nekih izuzetnih mladih, talentovanih ljudi i istovremeno hvata jednu već naslućenu zlu kob. Kad pogledaš bolje, ova lica izgledaju kao posmrtne maske, jer mi sad dabome znamo šta se u međuvremenu desilo – za mene je ova fotografija strašna… neodoljiva i uznemirujuća u isti mah.
MOMA: Očigledno je neki intervju u pitanju, pošto između njih dvojice stoji mikrofon, mada oni ćute. Imaš tu i klješta, za koja ne znaš zašto se uopšte ovde nalaze, pa krušku koja je načeta, i onda ostavljena…
ZORICA: … da, čitava kompozicija, kao na nekoj umetničkoj slici. I taj uhvaćen pogled, koji kao da je usmeren ka budućnosti, tužan i strašan i lep istovremeno.
MOMA: Pogotovo kad se zna sudbina njih dvojice, i ne samo njih dvojice.
ZORICA: A ova Goranova fotografija Šarla akrobate je senzacionalna – to je onaj predeo kod hale Pionir, vidi se Studentski dom “Karaburma”, ne znam da li je to danas još uvek ista ona pustopoljina koje se ja iz nekih pradavnina sećam, ali tek kad smo stavili ovu fotografiju na veliki pano, primetila sam ono na šta mi je autor Goran Vejvoda ukazivao: kao kod starih flamanskih majstora, ti imaš u prvom planu neko dešavanje, a u pozadini izvesne slučajne ljude koji hodaju predelom, i potom građevine, novogradnje koje čine treći plan.
MOMA: Da, stvarno, kao kod Brojgela, imaš prvu priču napred, pa u pozadini neku drugu priču.
ZORICA: Rečju, svedočanstvo kakav je to bio život – iako je sve naoko pusto i neprivlačno, ovde imamo zapravo jedan simbol života. Njihovi osmesi sve govore, a sa njima je i Švaba, koji se slučajno priključio ovom društvu i tu nestašno prevrće oči (Zoran Radomirović, tada još uvek sa Antonom u grupi Butik – prim.aut.). Oni su svi, tako, malo izgledom opušteni, a Koja je naprotiv u punoj opremi – sako, kravata, mantil – pa čekaj, to je za mene briljantna likovna priča.
MOMA: Koja je ozbiljno shvatao svaku priliku za fotografisanje.
DRAGAN: Očigledno je da se veoma trude da naprave nešto svoje – i na kraju su u tome i uspeli.
MOMA: Ovo sledeće je serija fotografija Brajana Rašića – to su neki njegovi počeci kod nas, rekao bih: za Brajana još uvek niko nije znao, a on je putovao po inostranstvu, noseći foto-aparat i pokušavajući da se bavi time. Kako je poželeo da ide na neki koncert, poslao je pismo Džuboksu u kome nas moli da ga akreditujemo kod organizatora, kao da je naš fotograf, obećavajući nam zauzvrat snimke. I to je stvarno tri-četiri puta upalilo, bez problema – Brajan Rašić tako počne redovno da nam šalje fotografije, iz kojih smo videli da čovek zaista ume da slika, i mi počnemo da ih objavljujemo. Naravno, svi znamo da je posle toga napravio enormnu internacionalnu karijeru.
ZORICA: Opet je i na njegovim fotografijama fascinantno kako Beograd tada izgleda, što nove generacije, recimo, uopšte ne pamte – kod Idola vidimo ovu fontanu ispred Doma sindikata (danas Kombank dvorana – prim. aut.), koja u tom trenutku dabome ne radi, jer je zima, neko vreme FEST-a 1981. godine, ali je svuda okolo parkiralište, i to na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića – prim. aut.), sa automobilima iz onog vremena, koji su na svoj način interesantni.
Na sledećim fotografijama, kod Električnog orgazma recimo, imamo Marinu u nekoj bundici, na fotografiji koje se sećam još iz Džuboksa – a ona je meni tad bila totalni hit. I ove fotografije se sećam, iz Džuboksa takođe, kad mi je otprilike bilo 13 godina: Marina u nekakvom vrtu kako puši, a momci je gledaju, sa svim ovim granjem i šibljem okolo – ta mi je bila senzacionalna skroz. Pogledaj i kako je Rašić pronašao to stepenište, tako otmeno, a tako zapušteno…
MOMA: Da, Električni orgazam su ovde više otišli u neku neopsihodeliju, odnosno možda Joy Division…
DRAGAN: …a što su mnogi voleli. U ovoj seriji snimaka vidi se kako su fotografi sami smišljali priče oko bendova i vodili ih na mesta koja su pričala tu priču.
ZORICA: Da, evo, Rašić je ovde smestio Šarla akrobatu, pored nekih diplomatskih automobila na Terazijama, parkiranih ispred palate Albanija.
MOMA: Da, samo su oni i smeli tu da se parkiraju…
ZORICA: …I Vd kao pokušava da uđe u jedan, Milan se namerno ukočio, tu vidimo i Koju, sa svojom unikatnom odećom, apsolutno čudesnog i svesnog svega, kao i firme iz onog doba – restoran “Dušanov grad”, preduzeće “Komgrap”. A u pozadini svega toga je Beograđanka, koja je siva, ipak (smeh).
DRAGAN: Obratite pažnju ko stoji pored kog automobila, jer verovatno i to govori ponešto o njihovim karakterima – Koja je uz Mercedes, Milan uz Volvo, a Vd uz Alfa Romeo – ha ha, pa, imao je stila.
MOMA: Ove Brajanove fotografije su očigledno sve nastale uoči objavljivanja „Paket aranžmana“: gledamo kako su obučeni i sve je to neka poodmakla jesen i zima. Kraj 1980. i početak 1981.
DRAGAN: Tako smo ih na izložbi namerno i poređali, uslovno rečeno hronološki, da se prati razvoj cele priče oko nastajanja tog albuma, ali i šta je bilo odmah posle.
MOMA: Kad čovek gleda te fotografije iz zimskog perioda, onda je jasno da Beograd nekako u takvim danima i nudi sivilo – sam po sebi i nije toliko lep kada je hladno.
ZORICA: Ali su ljudi lepi, i oni su ovde najlepši, zar ne? A sledeći portreti sa njima su svi nastali tu blizu, kretali su se po centru – Dragstor, odnosno podzemni prolaz u Nušićevoj, pa Terazijski tunel.
DRAGAN: Šarlo akrobata su gradski bend, i Brajan ih je očigledno namerno snimio na mestima koja su u to vreme novi važni toponimi Beograda.
ZORICA: Za izložbu smo, inače, namerno izabrali alternativne verzije poznatih snimaka, one sa nešto drugačijim rakursima, pozama, nego što su originalno objavljene u Džuboksu ili na omotima, a koje po nama možda i bolje predstavljaju bend. Meni je ova fotografija, na kojoj su snimljeni odnekud odozgo, lepša od one druge koju svi znaju, te oči i upravljen Kojin pogled više govore…
MOMA: I Milan koji je tu kratko ošišan, mada je ranije nosio malo dužu kosu. Vd je naprotiv uvek nosio kratku kosu.
ZORICA: …ili recimo ova na kojoj su se popeli iznad ulaza u legendarni Dragstor, ili na samom početku Terazijskog tunela gde se Koja stvarno osmehuje (smeh) – za nju nismo ni znali da postoji.
MOMA: Po njemu je to verovatno blago ironično… a sva trojica zapravo imaju neki nezaboravan osmeh.
ZORICA: A ovo je već Električni orgazam na probi u SKC-u, evo ga Gile kako menja žicu – zaljubili smo se u ovu fenomenalnu fotografiju i rešili da je stavimo preko celog panoa. Iako se autor, Goran Vejvoda, malo brinuo zbog toga kakva će biti granulacija, sve je ispalo odlično – ovo je totalno rok fotografija, sa Giletom u prvom planu, i gitarom na kojoj piše: POZOR.
MOMA: To govori o atmosferi koja je tad vladala u SKC-u. O tom nekom liberalnom duhu što ga karakteriše 1970-ih godina, a kog su stvarali pre svega istoričari umetnosti – Dunja Blažević, kao direktorka, pre svih. Beograd je u to vreme, kroz festival Aprilski susreti u SKC-u, bio jedan od najvažnijih gradova u Evropi u smislu predstavljanja nove umetničke prakse. Na talasu toga – mi smo imali slobodu da uvedemo nove rokenrol bendove u zgradu i dopustimo da se sve to tu dešava, uključujući probe. Mi smo insistirali da bendovi budu autorski sastavi, da ne sviraju obrade, nego svoje pesme, i najednom se sve munjevito otvorilo.
DRAGAN: I sad možemo da vidimo kako je Beograd ipak bio šaren, kako Moma kaže…
ZORICA: … bar na kolor fotografijama Gorana Vejvode, sa probe Električnog orgazma u SKC-u. Tu je i jedna Marinina, gde je intervenisao flomasterom. Još i ta njena frizura, sa tom bojom, tačno je se sećam… A i ovo je luda scena, gde Gile maše gitarom, svi se smeju i očito uživaju.
MOMA: Ali, moram reći da Električni orgazam uopšte nisu bili dark.
DRAGAN: „Konobar“ je duhovita pesma.
MOMA: Pa da!
ZORICA: Oni zaista imaju unikatnu duhovitost. Ljubine klavijature su pri tom činile veliku razliku u odnosu na kasniji, više gitarski predznačeni Električni orgazam, nešto kao Dave Greenfield kod The Stranglersa, toliko su bitne…
MOMA …da, to su Farfisa orgulje, a ne Hammond, koji ima topliji zvuk – ma, to je kao rani Pink Floyd, prvi album. Dakle, Orgazam definitivno nisu bili darkeri!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare