Moma Rajin o izložbi Paket aranžman (1981–2021): Pun pogodak (1)

Treba svratiti na plato ispred Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić" i videti, naročito zaintrigirane mlade(!), koji ljubopitljivo pokušavaju da pohvataju konce ko je ko i šta tu radi, od ovih, tada 1980. i 1981. godine mladih muzičara, punih nade, čije će drske zvučne ideje zauvek utisnuti svoj trag u istoriju popularne muzike ovog dela sveta. Nema boljeg dokaza da je krajnje vreme da njihovo delo bude prepoznato kao važan segment opšteg nasleđa Beograda, ali i kao i dalje živ deo zajedničke zaostavštine nekadašnje SFR Jugoslavije.

Njima je posvećeno ovo autorsko vođenje kroz izložbu, u društvu sa MomčilomMomom Rajinom, tadašnjim urednikom u beogradskom SKC-u i jednim od glavnih aktera novotalasnih zbivanja, svakako među najpoznatijim muzičkim kritičarima na prostorima nekadašnje Jugoslavije, inače istoričarem umetnosti po obrazovanju. Razgovor počinje foto sešnom, tokom kojeg fotografkinja Vesna Lalić sugeriše Momi da izvadi razne stvari iz džepova svoje jakne, zato što ga čine prenapumpanim, a Dragan kaže da ne bi bilo većeg čuda od "debelog Mome" na slikama za Nova.rs, aludirajući na njegovu besprekornu vitkost celog života, i svi padaju na nos od smeha.

Ubrzo smo povratili ozbiljnost i - vođenje kroz izložbu moglo je da krene.

ZORICA: Momo, ti si svojevremeno napisao fenomenalnu recenziju albuma "Paket aranžman", prvu koja je izašla uopšte (magazin Džuboks) – kako se tebi pre svega čini ovaj omot na kome se vide Beograđanka, ali i smog, zagađenost, kao svojevrstan ironičan odmak od naziva? Ti si već tad priznat stručnjak za omote, diplomirao si kao istoričar umetnosti upravo na toj temi…MOMA: Pa, ja moram priznati da mi se u prvi mah nije svideo omot, baš zbog tog sivog prikaza Beograda, i to u trenutku kad je Beograd cvetao od mladosti i od najrazličitijih zvukova, od kojih neki možda i jesu bili teški i opominjući, ali nisu bili sumorni i crni, koliko ovakva slika pokazuje. Tako da sam imao mali otklon - ja bih ipak više voleo da je to bilo malo razigranije i u više kolora, nego što je ovako ispalo.ZORICA: A kaži nam gde si te ‘kolore’ u stvarnosti video, pošto većinaupućenihtvrdi da je Beograd bio prilično sivkast u to doba …?MOMA: Ja volim da vidim stvari u svetlijim bojama - ne baš da posmatram svet ružičasto - ali, više volim tako, nego sivo i crno (smeh).

DRAGAN: E, ovo se polako pretvara u zakasnelu likovnu kritiku omota "Paket aranžmana"… Kako ga vidiš u kontekstu svetskih omota albuma koji su u tom trenutku izlazili, a vi ste ih sve pratili u Džuboksu?Moma: Nije bio baš odgovarajući za ono što je nosio unutra, bar je to moja slika bila – nije Beograd bio ni uspavan, niti tako crn. Recimo, 1960-ih godina bio je strašno veseo, koloritan… a krajem 1970-ih godina, koliko god sad ljudi pričali da je to bilo jedno sumorno vreme, ono pred odlazak Tita, ja sam zapravo imao jednu sasvim drugačiju sliku o tome - kao da je opet procvetao. Nikada više mladih ljudi nije bilo na ulicama, a mladost uvek donosi neko veselje, radost…ZORICA: …i besvest… (smeh)

MOMA: …i nema briga o socijalnoj slici sveta koju emituju intelektualci, nego mladost živi svoj život. Pamtim to vreme kao uzbudljivo i veselo, u kome su se mladi ljudi zaista družili. E sad, tu moramo da imamo jednu stvar u vidu, a to je da je u pitanju analogno doba - za razliku od ovog sada - dakle, mi nismo imali ništa od onoga što danas postoji: kompjutere, internet, mobilne telefone, digitalne aparate za slušanje muzike - morali smo zaista da se potrudimo da dođemo do onoga što smo hteli da slušamo i gledamo, i to je zbližilo puno mladih ljudi, navelo ih da komuniciraju i prenose jedni drugima preporuke, zapažanja. Imali smo tu sreću da su postojale razne omladinske novine i Džuboks, takav kakav je bio, pa smo ta naša zapažanja mogli da zapišemo i objavimo. Drugi mladi ljudi dobili su onda polet i energiju, dobili su krila da - ako uspeju da savladaju bar 3-4 akorda - mogu da počnu da pišu pesme i saopštavaju taj svoj odnos prema svetu u kome žive, prenesu emocije: a reč je o veoma intenzivnim emocijama. I meni je bilo ne samo strašno zabavno, nego i jako drago da prisustvujem tome. Te u tom smislu, ja nisam mogao da doživljavam Beograd kao uspavan, umoran, zatvoren grad, nego zapravo obrnuto - otvoren grad koji je tokom dve-tri godine imao priliku da se približi najvećim centrima na koje smo večito bili upravljeni, kao što su London, Njujork, Berlin, Pariz. Beograd je bio na korak od toga, bez ikakve sumnje.

ZORICA: E, ovde imamo neke vrlo zanimljive persone na fotografijama. Tu su sami naši autori, čuveni fotografi iz tog doba: Goranka Matić, Goran Vejvoda, Dragan Papić, Branko Gavrić. Kako se ti sad sećaš svakoga od njih?

MOMA:Goran Vejvoda je jedan strašno zanimljiv lik iz ugledne porodice Vejvoda. I imao je tu sreću da njegov otac bude ambasador u Rimu 1960-ih godina, gde je kao mali, sa šest ili sedam godina, doživeo da su Bitlsi imali svoj nastup tamo, pa je tražio od majke da ga obavezno odvede na njihov koncert - tako da je on jedan od retkih ljudi sa ovih prostora koji je imao priliku da vidi Bitlse uživo. To je očigledno toliko intenzivno delovalo na njega da je zauvek ostao vezan za rokenrol, pa je rano krenuo da svira gitaru i već 1977. svirao u SKC-u u onoj prvoj postavi Kozmetike, pre nego što će oni postati trojka i snimiti album. On je očigledno naginjao tom art-roku - takav je bio i njegov "new wave" bend Annoda Rouge. Ali, usput je stalno nosio foto-aparat sa sobom i očigledno imao smisla da uhvati trenutak - a to tada i nije bilo teško - jer, sve je bilo legendarno.

GorankaMatić ovde je na svojim fotografskim začecima, između 1978. i 1980, kad odlučuje da se uhvati foto-aparata i počne da slika, pre svega za Džuboks.

Prvi značajniji radovi su joj oni o izlozima različitih prodavnica u Beogradu posle Titove smrti, koje ste mogli videti na njenoj izložbi u MSU, što je duboka analiza ondašnjeg društva i snažan dokument o njemu. Ali je Goranka bila starija od svih nas, bar nekoliko godina - to je isto fakat, ne stidi se ona toga (smeh) - tako da su čak i ovi pankeri, koji su uvek bili u fazonu "nemoj da mi soliš pamet" ili "ko te jebe" i takve stvari - prema njoj bili cica-mace. Šta god bi im ona rekla - a govorila im je kako da stanu i određivala šta će sad da slika - oni su sve slušali i radili za nju. Tako da Goranku jednostavno niko nije mogao da odbije i da joj protivreči.

Dragan Papić je recimo krenuo kao post-konceptualni umetnik, imao je te razne akcije, između ostalog u SKC-u, nosio svuda foto-aparat takođe i snimao, naročito polaroidom. Jedan je od prvih koji se intenzivno družio sa Idolima i bio svakako veoma bitan za njihovu ranu promociju kroz omladinsku štampu, pre svega mislim na Vidike, premda on kasnije odlazi svojim putem. Ali je Papić isto voleo da beleži te ključne "novotalasne" scene foto-aparatom i sasvim sigurno ima mnogo fotografija u svojoj dokumentaciji, gde bi se svašta zanimljivog moglo pronaći.

Branko Gavrić je bio dizajner u omladinskoj štampi i Vidicima, jedan od zaista istaknutih u to doba, krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina. I bilo je potpuno logično da će zbog svega toga baš njemu pripasti ta prilika da dizajnira omot "Paket aranžmana".

DRAGAN: Do tada u štampi i nije bilo mnogo naših autentičnih muzičkih fotografija. Ovo je praktično prva generacija fotografa koja se posvetila tome. I ne samo da je pratila novotalasnu scenu, nego je faktički bila deo nje.MOMA: Jeste, tačno je tako bilo, oni su i te kako bili deo scene. Mada, treba dodati da tu postoje i tehnološki razlozi zašto je većina fotografija takva kakva je, odnosno crno-bela. Dok snimaš crno-bele fotografije, to sve nije tako skupo - ali, ako hoćeš kolor, film je značajno skuplji… a, ako hoćeš stvarno dobar foto-aparat, tek je on skup. Onda si ograničen na jedan, eventualno dva filma, i pri tom ne znaš šta si sve zabeležio na njima, pošto nemaš nikakav instant prikaz toga, nego moraš da odeš u laboratoriju, da to razviješ, napraviš kontakt-kopije i same fotografije… danas je to sve daleko prostije, sa digitalnom formom. Evo, koleginica sa Nove (Vesna Lalić, prim. aut.), koja nas fotografiše, odmah ima uvid u to šta je uradila kad nas je snimila.U tom smislu su ove izložene fotografije ne samo dokument jednog vremena, nego i odlične fotografije same po sebi. Niko nije trepnuo u tom trenutku kad je slikan, fascinantno.DRAGAN: Sve ove fotografije koje su izložene imaju svojevrsnu režiju… zato su i odabrane.MOMA: Imaju, da, potpuno tačno, ovde svaka ima svoju režiju. Recimo ova je nastala na snimanju TV emisije "Rokenroler", to je Goran Vejvoda uradio?

ZORICA: Jeste, to je urađeno na samom snimanju, kad su svi bendovi bili zajedno. A ovo gore je sjajna Goranova fotografija Električnog orgazma za njihov prvi album. Ali, svi ovi portreti grupa na uvodnom postamentu zbilja odražavaju njihovu istinsku prirodu: Idoli su kao prava družina, dok kod Šarla akrobate svako gleda na svoju stranu, recimo…

MOMA: Da, uvek su bili takvi, što je vidljivo i u njihovoj muzici. Kad se spoje, onda je to bilo veličanstveno i moćno.ZORICA: …i Električni orgazam koji su, onako, skroz osobeni.MOMA: To je Gile u fazi "da li sam panker ili sam teatar?" Stalno malo pozira, kao što je i Rundek iz Haustora radio, sa tim razrogačenim očima…

DRAGAN: … a obojica se ugledaju na Brecelja.MOMA: Pa da, naravno, na Marka Brecelja iz Buldožera.ZORICA: Ali, tek Marina Vulić usred ove muške ekipe!

MOMA: Mala Marina, bila je slatka, ja sam je upoznao još pre nego što je počela da svira u bendu. Ona je zapravo išla na časove gitare, i onda je vidim jedan dan – kaže: “Ja sad sviram bas!”. A ja njoj: "Tina, dobrodošla!" (Tina Vejmaut, basistkinja Talking Heads, prim. aut.)DRAGAN: Ko ti je tu bio najbliži prijatelj?MOMA: Mislim da sam nekako paralelno upoznao Milana (Mladenovića) i Vladu (Divljana). Milan je svirao pre Šarla u Limunovom drvetu, i oni su prvi nastupali na koncertima koje sam organizovao, kad sam počeo da radim u SKC-u, a onda su se pojavili Vlada i Kokan iz Zvuka ulice, kod kojih me je fasciniralo to što nikakav problem sa njima nikad nisam imao. Oni kažu: "Hoćemo da nastupimo", ja odgovorim: "Bravo, hajde da se samo dogovorimo oko termina - šta vam treba?". Minimalni su uvek bili njihovi zahtevi, svi su bili skromni. Sećam se jedne situacije, baš kad sam počeo da radim 1978. u SKC-u, a Goranka krenula da vodi Galeriju 45 na Novom Beogradu, gde njima tamo padne na pamet da organizuju koncert na otvorenom. I sad meni zapadne da svima kažem kad ko od bendova nastupa, a Zvuk ulice su trebali da budu pretposlednji. Tu dolazi Vlada do mene i počne sa: "Slušaj, Momo, oko onog rasporeda…", a ja se već branim: "Nemoj sad Vlado još i ti da mi praviš problem", kad on će: "Ma ne, mi bismo hteli, ako možemo, da nastupamo u pola 4 popodne, znaš ima Svetsko prvenstvo u fudbalu (Argentina 1978, prim. aut.), pa se uveče igra jedna bitna utakmica". Drugim rečima, oni mene pitaju - je l’ možemo mi u najgorem, umesto u najboljem terminu, samo da odsviramo, neka ostanu pojačala i sve to, dolazimo posle po njih. Tako je to bilo.Sutra: Električni orgazam nisu bili darkeri