Teorija zavere je mnogo lepša ideja od realnosti koja ima mnogo kontradiktornosti i prilično je ružna. Zato sam uvek oprezan kada čujem ideje koje su previše čiste, previše uredne i lepe. Kada ljudi kažu da nas Bill Gates kontroliše kroz vakcinu, pomislim: „Vau, zvuči kao odlična ideja, zato verujem da je lažna“, kaže u intervjuu za Nova.rs rumunski reditelj Radu Jude.
Ovogodišnji pobednik Berlinala „Baksuzni seks ili luda pornografija“ (Bad Luck Banging Or Lonny Porn) rumunskog reditelja Radua Judea premijerno će biti prikazan kod na Festivalu autorskog filma (FAF).
Emi je učiteljica koja radi u školi i shvata da su joj karijera i reputacija ugroženi nakon što je na Internetu procurio lični porno snimak. Prisiljena da se sastane sa roditeljima đaka koji traže njeno otpuštanje, Emi odbija da se preda njihovom pritisku…
Neki od najpoznatijih filmova koje je Radu Jude (1977, Bukurešt) ) do sada snimio su: “Najsrećnija devojka na svetu”, “Svi u našoj porodici” , “Ne zanima me da li ćemo se upisati u istoriju kao Varvari”, “Aferim!”, “Velika slova”… On je jedan od najprepoznatljivijih predstavnika rumunskog novog talasa.
Film „Baksuzni seks ili luda pornografija“ ima korene u istinitim događajima? Kako ste došli na ideju za scenario?
– Film se pojavio nakon dugih razgovora sa prijateljima. U nekoliko navrata smo razgovarali o stvarnim pričama iz Rumunije i drugih zemalja o tome da su nastavnici izbačeni iz škola u kojima su predavali, zbog onoga što su radili u svom privatnom životu: seks ćaskanje uživo ili postavljanje amaterskih porno snimaka na internet. A diskusije su bile toliko napete da sam pomislio da, iako tema deluje trivijalno, mora da stoji mnogo toga iza nje ako su reakcije tako snažne. Onda sam odlučio da snimim film – tako da sada imam poslednju reč pred mojim prijateljima, oni ne mogu da smisle tako nešto. Takođe, zato što sam osećao da je ova trivijalna priča, priča o seksu, na raskrsnici mnogih tema današnjice: slobode, morala, opscenosti, digitalnog sveta, tela, feminizma itd.
Eksplicitna scena seksa na početku filma je šokantna, čak pornografska. Kako ste to snimali? Da li je sve urađeno uz pomoć dublera i profesionalnih porno glumaca?
– Da, imali smo porno glumca Stefana Steela, koji je igrao muža. Za scenu penetracije, promenili smo glavnu glumicu Katju Paskariju, sa takođe profesionalnom porno glumicom. Ali u ostalim scenama je bila Katja. Ona je veoma hrabra, bavi se dosta nezavisnim i političkim pozorištem. Prvobitno, snimak seksa nije trebalo da bude na početku filma, ali onda sam pomislio da je to kao dokaz. Trebali su mi ljudi, gledaoci, da to vide da bih imao svoj sud. To je kao na suđenju: iznesete dokaze i pustite ljude da donesu odluku. Nisam želeo da frustriram gledaoce ne dozvoljavajući im da ga vide u celini.
Glavna junakinja filma je zbog privatnog snimka izložena javnom preziru i podsmehu, ali ona se ne da i bori se za sebe, vrlo racionalno. Šta ste kroz njen lik želeli da prikažete? I da li su to u stvari vaši stavovi?
– Ne, ne nužno moji stavovi. Neki da, neki ne.
Zanimljivo je da uvek žena strada u ovakvim situacijama, muž glavne junakinje nije žrtva.
– Naravno, Rumunija je veoma mizogina i patrijarhalna zemlja. Kada su neki tinejdžeri pre nekoliko godina silovali ženu u jednom selu, većina ljudi tamo je branila dečake, a ne žrtvu.
Kako ste nosili sa koronom na snimanju? U filmu svi glumci nose maske vrlo striktno.
– Lokdaun je okončan u Rumuniji krajem maja 2020. i trebalo je da snimamo u oktobru i novembru. Kada smo videli da dolazi drugi talas Covida (početak jula 2020.), ja i producentkinja Ada Solomon smo morali da odlučimo: ili da se držimo plana (što je značilo i da se prijavimo za finansiranje Eurimages-a), uz rizik odlaganja snimanja u slučaju pogoršanja krize, ili snimamo ranije od novca koji imamo (osim Rumunije, imali smo sredstva iz Hrvatske, Češke i Luksemburga). Odlučili smo se za drugi način i počeli da pripremamo film – što je značilo da nisam mogao da ponudim ni jedan sat odmora svojoj deci. Izvinjavam im se! U svakom slučaju, broj slučajeva je rastao tako da sam takođe morao da odlučim kako da komuniciram sa ljudima. Čvrsto verujem da, kao reditelj, imate određenu odgovornost prema glumcima i ekipi. Mislim da nijedan film na svetu ne zaslužuje čak ni prehladu, a moji filmovi još manje. Imajući to na umu, uradio sam sve kastinge, deo priprema i sve probe na Zoom-u i odlučio da ekipa nosi maske. Čak i glumačka ekipa. Pre svega zato što je film trebalo da bude savremen, a maske su bile deo našeg svakodnevnog života i želeo sam da uhvatim ovaj trenutak. Drugo, zato što sam brinuo o zdravlju ljudi koji su uključeni. Znate, mnogi od njih su u filmu zbog mog poziva. Ne želim da kažem da su došli zbog mene, ali na neki način sam bio domaćin i osećao sam se odgovornim. Većina ljudi se složila sa ovim bezbednosnim propisima. Neki od njih, ugroženiji, pristali su da snime film samo zato što sam im obećao da će se strogo poštovati pravila socijalnog distanciranja i zaštite. Svi smo se testirali na Covid pre snimanja i svakih sedam dana. U prvom danu snimanja, Ada, naš producent, objasnila je svima da je nošenje maske obavezno na setu za ceo film, da je moramo menjati na svaka 4 sata (besplatno ih je obezbedila produkcija), da imamo samo sendviče kao ketering (iz očiglednih razloga). Svi (bukvalno: svi) su se složili. I većina nas je poštovala pravila, iako je bilo iscrpljujuće i nošenje maske na velikoj vrućini 12 sati dnevno može biti užasno. Bilo je nekih ljudi iz ekipe ili glumaca koji nisu poštovali pravila i to je naše snimanje učinilo neprijatnijim nego što je trebalo da bude. Nisam protiv ljudi koji krše pravila, naprotiv. Ali ja sam protiv kršenja pravila da bi se ugrozili drugi. Odlična stvar na filmskom setu (ili na mojim setovima, u svakom slučaju) je to što svi imaju ista prava kao i svi ostali: isto radno vreme (osim posebnih situacija, kao što je teža šminka itd.), istu hranu , isti smeštaj ili prevoz. Tako da je bilo prilično razočaravajuće imati nekoliko ljudi svaki dan koji su skidali masku svaki put kada su mogli – pre svega, ja to vidim kao nedostatak poštovanja prema svojim kolegama, neku vrstu „Jebi se, nije me briga za tebe, želim da se osećam dobro čak i ako mogu da te zarazim”. Zbog toga je atmosfera na setu ponekad bila neprijatna, ali to je to. Osećao sam olakšanje kada se završilo snimanje i svi smo bili zdravi.
U kakvom je stanju danas rumunsko društvo? Kako se Rumuni ponašaju kada su epidemiološka pravila u pitanju?
– U Evropskoj uniji, Rumunija i Bugarska imaju najnižu stopu vakcinacije, delimično i zato što ove teorije zavere tvrde da će svi ljudi koji su vakcinisani umreti za jednu ili dve godine nakon vakcinacije. U šali, neko je napravio mapu Evrope u kojoj se najviše vakciniše i rekao da će ovo biti buduća imperija Rumunije i Bugarske jer će svi ostali biti mrtvi! Ovde možete dodati i Srbiju. Dakle, da, ne možete biti sigurni. U smislu istine, morate pronaći ono što je koherentno. Vitgenštajn je rekao nešto zanimljivo da je ponekad, kada postoji lažna teorija, obično ona koja je veoma lepa. A za mene je teorija zavere mnogo lepša ideja od realnosti koja ima mnogo kontradiktornosti i prilično je ružna. Zato sam uvek oprezan kada čujem ideje koje su previše čiste, previše uredne i lepe. Kada ljudi kažu da nas Bill Gates kontroliše kroz vakcinu, pomislim: „Vau, zvuči kao odlična ideja, zato verujem da je lažna“
Niko se više ne iznenađuje kada rumunski reditelji dobijaju glavne nagrade. Novi rumunski talas više nije nov, ali vas nekoliko reditelja iz tog perioda “buma” nastavljate da snimate važne filmove koji govore o rumunskoj savremenoj realnosti, ali i istoriji. Kako sebe vidite u društvu Christiana Mungiua, Calin Peter Netzera i Christia Puiua, koliko ste različiti u onome što radite, koliko slični?
– U poređenju sa svima njima, koje mnogo poštujem, ja sam umetnički ništa. Inače, njihovi filmovi su suptilni, metafizički i humanistički, dok moji uopšte nisu suptilni, oni su nemetafizički, istorijski i politički.
Ono što je sigurno je da su filmovi svih vas iz rumunskog novog talasa, sve suprotno od Holivuda. Ima li nešto u Holivudu da vam se baš sviđa? Koje američke reditelje i filmove najviše volite?
– Ne, volim mnoge holivudske filmove i mnoge američke filmske stvaraoce, samo verujem da ne treba sve da bude u tom pravcu. Mora da postoji mnogo drugih mogućih pravaca. Tako da ne mogu da preporučim jedan film ili filmskog stvaraoca, previše ih je. Možda filmovi Endija Vorhola, kao što su „Vinil“ ili „Beauti #2“.
Koliko pratite srpski film? Koji vam je omiljen reditelj odavde? Gledali ste skoro nešto dobro iz Srbije?
– Divim se crnom talasu – Žilnik i “Plastični Isus” Lazara Stojanovića. I divim se mnogim mladim srpskim rediteljima, poput Daneta Komljena, Mile Turajlić, Srdana Golubovića i mnogih drugih. Ali moj favorit, ne samo moj favorit, već na neki način i model, je Ognjen Glavonić. Ne samo da je sjajan filmski stvaralac, već ima hrabrosti da u svojim filmovima dotakne temu masovnih ubistava koje su počinili Srbi. Snimio sam i filmove o masakrima koje je izvršila rumunska vojska nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu (i imajte na umu da nisam Jevrej, uprkos svom imenu), tako da mogu da razumem koliko je njegov rad važan, koliko je važno za društvo da se suoči sa sopstvenim greškama, a ne sa greškama drugih. Osim toga, on je hrabar čovek, napisao je divan tekst (koji sam pročitao sa Gugl prevodiocem) braneći filmskog kritičara Džeja Vajsberga kada su ga glupo napali nacionalistički mediji i političari. Dakle, da, Ognjen Glavonić je, po mom mišljenju, najznačajniji srpski filmski stvaralac današnjice.
Kao da preko Netfliksa i HBO-a serije uzimaju primat u odnosu na filmove. Ima baš dobrih, ali i puno dosadnih. Kako vi gledate na tu “modu”. Sviđa vam se sve to? Voleli bi ste da radite seriju?
– Ne pratim ih, svidela mi se serija Dejvida Linča i dokumentarna serija o Vijetnamskom ratu. I da, voleo bih da uradim jednu, imam ideju, ali videćemo.
Šta čitate, imate li vremena za knjige? Koliko je važno da reditelj bude načitan i obrazovan? Da li dobar reditelj mora da ima ogromno znanje iz više oblasti da bi artikulisao svoje ideje na pravi način?
– Pokušavam da čitam, da. Bojim se da kažem opšte stvari, verujem da postoji mnogo načina da se bude „dobar reditelj“, šta god to značilo. Meni lično su knjige baš potrebne, jer sam glup i trebaju mi tuđe ideje i iskustva, ja nemam mnogo ideja. Knjige su za mene kao hrana, potrebne su mi. Sada čitam biografiju pesnika i filmskog stvaraoca Isidora Isua, knjigu o fizici i “Zle duhe” Dostojevskog (odličan roman, ali mrzim njegove ideje o pravoslavlju, hrišćanstvu itd.). Ali volim da čitam knjige protiv kojih sam, dobra je vežba ne čitati samo ono što već znate.
bonus video: Luna park: Vim Venders nam otkriva da li nebo ima granicu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare