Radmila Petrović: Dobiti bolje uslove značilo bi naučiti neki drugi jezik. Vi, studenti, upravo se borite da do toga ne dođe. I hvala vam na tome

Pišu: Krokodilove novinarke na dan - Petra Stošić i Ana Jokić

Radmila Petrović je ispunila „Dorćol plac“ te večeri. Predstavljanje nove zbirke pesama ,,Nisam znala šta nosim u sebi” se mogla slučajnom prolazniku pre učiniti kao koncert ili bazar „mašinaca“, nego promocija tek druge po redu knjige najznačajnije pesnikinje našeg vremena. Zbirkom poezije ,,Moja mama zna šta se dešava u gradovima” zavrtela je kovitlac tema koje bude u njenim čitaocima uspavane i potisnute delove sopstva. Proširivši ga elementima seksualnosti, korporativnog sveta faktura, vilama ostaje dosledna krtim prikazima prirode, sela i žena koje su je stvorile. Na 17. Krokodilovom festivalu, koji počinje večeras, pod sloganom ,,Under pressure” uživo će nam pročitati neke od njih. Pre tog susreta u okviru Krokodila ispred Muzeja Jugoslavije, imale smo priliku da porazgovaramo s njom i da joj čestitamo na uspehu koji će, čini se, samo rasti.

Pretpostavile smo da je, ipak, nezahvalno porediti prvu i drugu zbirku, pa smo pitale Radmilu da li je istog mišljenja?

- Pisanje nove knjige se dešavalo u različitim okolnostima od pisanja prethodne. Imala sam jednu uspešnu knjigu i ne samo da je trebalo na neki način potvrditi taj uspeh, nego mi je bio i potreban. I dalje je, kako bih nastavila da živim od svoje umetnosti. Pored toga, promišljala sam u tom periodu i kakav će to život biti tj. kakav jeste kada se baviš pisanjem. Upoznavala sam u međuvremenu koleginice i kolege u zemlji i inostranstvu i shvatala kako tamo funkcionišu stvari. Kad sam pisala prethodnu knjigu, nisam razmišljala o tome šta ću posle, nisam ni mislila da ću nastaviti da se bavim pisanjem. Spremala sam se da postanem uspešna poslovna žena. Sa ovom drugom je bilo drugačije i na neki način postojalo je i rasterećenje. Ne mora sve da se kaže u toj knjizi koja se piše, ako posle toga dolaze i druge - priča Petrovićeva.

Borba sa samom sobom

Ovaj roman u stihu nam poetično dočarava proces zaljubljivanja i odumiranja ljubavi. Ljubav, kao apstraktan pojam ujedno je i jedna od omiljenih filozofskih tema. Radmila tvrdi da o njoj ne zna baš ništa i da je iz tog razloga i počela da piše o njoj.

- O stvarima o kojima se zna, bilo bi predosadno pisati knjige, to rade naučnice, a ne pesnikinje - odsečna je Radmila.

Evidentno je da u ovoj zbirci postoji jedan spektar dozvola koje glavna junakinja sebi daje i mnoštvo osvojenih sloboda. Kao umetnici koja stvara u ovim dinamičnim društvenim previranjima, nije joj bilo lako da ih dostigne. Odgovara nam da pisanje podrazumeva konstantno osvajanje sloboda i pomeranje granica.

- Upravo zbog toga je protkano tenzijom. Treba sebi dati dozvolu da pišeš uprkos svemu. Pisanje i mora da teče uprkos svim zabranama i kršenjima konvencija ili vrednosti sredine iz koje potičemo. Tako da borba postoji, to je borba sa samom sobom. Čim se završi jedna knjiga, nema vremena za slavlje, jer sebi kažeš: U sledećoj moraš ići mnogo dalje. Zapravo, retki među piscima imaju hrabrosti da kažu ono što zaista znaju. Kad vam se čini da neko ide daleko, to samo znači da tu ima još dosta neosvojenih predela. Sloboda je praksa, poučavala nas je Simon de Bovoar, i da bismo je zaista imali moramo je svakodnevno upražnjavati, a to znači osvajati nove slobode. Drugi nas neće osloboditi. Naročito ne patrijarhalno društvo. Budemo li čekale dozvolu za svoje slobode, nikada nam društvo u kome živimo te dozvole neće dati.

Ove reči lebde iznad svakog transparenta proteklih sedam meseci. Tokom posete FASPER-u, podelila je nedoumice o objavljivanju nove knjige dok su u toku blokade i naišla je na ohrabrenje studenata. Razgovarali smo o važnosti pisanja u svim vremenima, s tim da je u nekim to otežano.

- Teško je fokusirati se na tekst kada je društvo u krizi. Postavljaš sebi pitanje da li treba nekako odsečnije i radikalnije da se angažuješ. Spisateljice pišu i čekaju da neko to pročita, da ta knjiga utiče na konkretne ljude, da ih učini makar empatičnijim i borbenijim. Ovo bi nam svakako pomoglo i u ovom društvenom trenutku, ali to je dug proces - priznaje pesnikinja.

Život u kapitalizmu

Pored samog sadržaja, knjiga odiše ženskom energijom, kako zbog toga što je ceo tim pobrojan na poslednjoj strani ženski, tako i zbog toga što je ovo prvo izdanje u izdavačkoj kući koju je osnovala sa svojim sestrama. Ovaj korak se čini sasvim očekivan s obzirom na to da su ga napravile tri ekonomistkinje, ali je činjenica da danas autori moraju da obavljaju mnoštvo uloga pored stvaranja: one menadžera, organizatora, promotera na društvenim mrežama... Prisećamo se u razgovoru i perioda kada je Pikaso vukao ljude za rukave da dođu na njegove prve izložbe, a Radmila objašnjava:

- Da bi se danas u Srbiji živelo od umetnosti, s obzirom na to da država ulaže nula dinara i interesovanja u ovaj domen, mora se izgraditi neki samoodrživ sistem. Od kada sam se rodila, živim u kapitalizmu. Studirala sam ekonomiju i navikla da ne očekujem da išta dobijem od drugih ljudi. Šta više, ako ne iskoristite samu sebe, to će pokušati drugi na vašu štetu. Prevazišli smo vremena kada su umetnici bili pod pokroviteljstvom mecena i brinuli jedino o stvaranju umetnosti, pa i takvih nije bilo mnogo. Dobiti neke bolje uslove danas značilo bi naučiti neki drugi jezik i pisati na njemu. Vi, studenti, upravo se borite da do toga ne dođe. I hvala vam na tome.

Izdavačka kuća ,,Šmeker devojka” ima za cilj da se pozabavi pedagoškim radom u domenu približavanja LGBT zajednice, između ostalog, i deci. Takva vrsta literature za decu i mlade je u Srbiji skoro nepostojeća. Radmila smatra da je to jedno od neophodnih polja njenog delovanja. Svesna je da će to biti teško uraditi u ovom društvu. Knjige imaju tu moć da nas odvedu u druge svetove, pa se nada da će dela koja će objaviti približiti deci svet gde su svi jednako vredni i dobrodošli.

- Čak iako neka od te dece kasnije ukorače u neki manje lep svet, imaće u svesti da postoji mesto u kom je u redu biti različit i izgraditi sebi sigurnu luku.
,,Nisam znala sta nosim u sebi", takozvani roman u stihu o kom smo najviše pričale s Radmilom, poetično nam pripoveda o ljubavi. Osvestile smo svoju unutrašnju borbu

posredstvom njene koju, kao i svaka pesnikinja, vodi sa samom sobom. Borba razbijanja normi, pomeranje ličnih granica, izlaženje iz zone komfora, kao i spoljni pritisak su upravo stvari koje Radmilu i čine dobrom pesnikinjom. Tako i sve nas poziva da pišemo, pogotovo u ovakvim vremenima kada je to najteže. Na nama kao čitaocima je samo da pretpostavimo i intuitivno tumačimo njene opise bliskosti i zamislimo momente prstiju koji prelaze duž stola. Uči nas da je najbitnije osetiti ljubav, da je pronađemo čak i u sećanjima koji nas ne bi na prvu ruku asocirali na nju, da joj damo oblik i prihvatimo je. Ohrabrujemo vas da odete i sami istražite emocije koje njen roman u stihu nudi. Možda ćete pronaći skrivene detalje, koje ni mi nismo, večeras, prvog dana Krokodil festivala, kada će nam uživo pročitati neke od svojih stihova.

,,Već smo mrtve, kukaju
a ti nas
ponovo ubijaš
o babe, sklonite se
nisam ja vi
da me grize
što treba da stignem daleko
a ne vidim kako”