Rade Marković: Lupetanja intelektualaca nas vode u mržnju

Kultura 28. jun. 202123:00 > 23:40
Podeli:
Rade Marković Foto:promo

Naslušao sam se lupetanja mnogih naših poznatih umetnika i intelektualaca koja su ljude ovde vodila na pogrešan put - u mržnju. Nisam mogao da verujem dok sam ih slušao i jedino što mi je palo na pamet jeste da su se verovatno umorili, kaže za Nova.rs likovni umetnik Rade Marković.

– Kad pogledam u budućnost prethodno osvrnuvši se na sav trud i rad ljudi u svetu umetnosti, vrlo malo je od toga ostalo. Većina umetnika su, u stvari, završili kao tragovi u pesku. Ili se desila neka promena u konceptu onoga šta je umetnost, ili ih je prosto vreme oduvalo i ne postoje. Vrlo malo toga ostalo je zabeleženo da bismo mogli da imamo dobru i pravu sliku naše umetnosti. Sliku o prošlosti imamo samo kroz nekoliko glavnih, sada već istorijskih aktera na našoj likovnoj sceni. Ostali su nezabeleženi, poput tragova u pesku, kao i ja sam – ističe za naš sajt Rade Marković, čija je izložba „Tragovi u pesku“ otvorena večeras u Kući kralja Petra.

Vajar, slikar, dizajner umetničkog nameštaja, pesnik, osnivač manifestacije „Art market“, nekadašnji predsednik Vajarske sekcije ULUS-a i potpredsednik UO ovog udruženja, član ULUPUDS-a, osnivač RMD studija, posle četrdesetak samostalnih izložbi i 50 grupnih postavki kod nas, u regionu i inostranstvu i brojnih nagrada rešio je da napravi retrospektivu svog opusa.

Autoportret sa jabukom Foto:promo

I prva epizoda tog osvrtanja na bogatu karijeru pod naslovom „Tragovi u pesku“ trajaće do 8. jula. Ta prva etapa retrospektive posetiocima Kuće kralja Petra nudi Markovićev slikarski opus, nastao u periodu od polovine osamdesetih do sredine devedesetih:

– Kad sam već krenuo da pravim retrospektivu, ideja je da ima nekoliko epizoda, verovatno pet. Krenuo sam po hronologiji, vremenu kada su radovi nastajali, po celinama i načinima izražavanja koje sam u to vreme koristio. Ta prva epizoda je slikarski rad, jer sam tada samo radio slike. Na izložbi je i nekoliko radova koji su nastali ove godine, kao neka vrsta uvoda u sledeće postavke i da nekako naznačim da se moj rad prilično menjao vremenom. U stvari, imam želju da umetnički put pokažem u svoj njegovoj raznolikosti, pri čemu neki više vole moje slike, a drugi ono što sam kasnije radio. Ali, ja volim sve što sam radio…

Različiti žanrovi u kojima delate već decenijama smenjuju se, i nikada ne znate koji će u datom trenutku prevladati – da li slika, skulptura, nameštaj, poezija. Koliko je razuđenost u opusu bogatstvo za umetnika?

– Ako bih to merio tržišnim odnosima, onda je takav pristup potpuno pogrešan. Kada sebe postavite kao izvođača nečega što izvodite i onda to ponavljate i ponavljate, tako se na neki način etablirate kao neko ko je dostigao neki nivo. I tržišno, i za prodaju, i kod kritičara i svih ljudi koji se bave praćenjem likovne umetnosti. Takav pristup je mnogo efikasniji. Ono što je mene opredelilo da ne budem tržišan jeste to što kad radim tražim onu intrigu i zanimljivost koja je meni važna u tom trenutku. I na osnovu toga biram način kojim ću, ono što me intrigira i dotiče, izraziti. To ne može da se izvede u istoj formi. Ako ste u opereti, ne možete pričati o ozbiljnim, tragičnim stvarima. I kada dostignete neki nivo u opereti a nastavite da insistirate njoj – to je meni nezanimljivo. Onemogućava me da tragam i da mi čitav put bude zanimljiv.

Marionete, Rade Marković Foto:promo

„Luda kuća“, „Marionete“, „Umetnici su umorni“, samo su neki od naslova izloženih radova, nastalih pre dve i po, tri decenije… Koliko ima simbolike u radovima i samim naslovima, jer čini se da su, posle toliko godina, i danas aktuelni?

– Kad razmišljam o tome, shvatim da ako slike rađene pre 30 godina imaju aktuelnost i sada, bez obzira što su se forme izražavanja promenile, moderniji su pristupi u smislu tehnologije, onda to znači da su one očigledno dotakle nešto arhetipsko što se tiče čoveka i društva. Ako sam sa tim radovima uspeo da postignem da budu aktuelni i danas, nisam srećan zbog toga, ali to znači da oni imaju neko seme koje govori univerzalnim jezikom – jezikom čoveka, odnosa čoveka i društva, odnosa ljudskosti i nitkovluka, odnosa razuma, racionalnosti i nekakvih nebuloza koje se valjaju. Postavljajući izložbu i sam sam bio iznenađen aktuelnošću na zidovima. Ako je aktuelnost tu, onda je to dobro za mene kao umetnika, ali nije dobro za sve nas zajedno.

Deo Vašeg stvaralaštva dotiče se politike, kako živimo, što je oko nas… Da li je to za umetnika neophodnost, ili biste više voleli da vas te teme ne diraju i da ne morate da ih „tretirate“? Ili da nemate „obavezu“ da učestvujete u protestima, javnim akcijama…

– I ova izložba u sebi sadrži odnos prema političkom i društvenom, ali je sagledan iz pozicije jednog usamljenika. Taj pojedinac, usamljenik je potpuno opterećen tim društveno-političkim okolnostima. Ali, ta moja dela nastala do polovine devedesetih sadrže u sebi taj neki intimistički, lični, ekspresivni odnos prema društveno-političkoj stvarnosti. A s vremenom i okolnostima života na ovom tlu ti moji politički radovi su postali mnogo grublji, direktniji, i taj neki intiman odnos, ljudskost manje su prisutni. To naravno ne znači da svega toma nema u njima, ali balansi se menjaju, ali i sama forma rada.

A ako ste u umetnosti i već se bavite njome, onda je prirodni nastavak da budete angažovani. Da pokušate u meri, u kojoj možete kao pojedinac, da doprinesete da neke stvari budu drugačije, da ne kažem bolje. Jer, to pitanje boljega uvek zavisi od onoga ko izgovara tu reč.

Marković na prošlogodišnjem protestu ispred Cvijete Zuzorić u znak podrške umetnicima, čiji su radovi uništeni u Staroj kapetaniji Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

A da li će nam biti bolje?

– To je pitanje za milion sendviča, što bi rekao Svetislav Basara.

Ako ste Vi i danas u 64. godini i dalje prinuđeni da dižete glas, da se borite za položaj samostalnih likovnih stvaralaca, za „Cvijetu Zuzorić“, šta tek čeka mladog umetnika koji samo što je nahrupio na umetničku scenu?

– To je jako komplikovano pitanje. Umetnici su po svojoj prirodi individualci, a da biste napravili neku organizaciju i snagu kojom biste mogli da utičete na društvene tokove i na sopstveni položaj, morate da se odričete individualnosti. Ta stvar je vrlo problematična…

Gde je Vama danas najbolje – u ateljeu, radionici, na ulici…

– Meni je, da budem iskren, najbolje na pijaci. Jer, na pijaci ste okruženi vrlo jednostavnim ljudima, sa kojima stupate u vrlo jednostavne odnose. I tu se odigrava, rekao bih, poštena trgovina, u najvećoj mogućoj meri. I u toj trgovini razmeni se dosta ljudskog, jednostavnog znanja. Meni je na pijaci super!

Luda kuća Foto:promo

Posle prve epizode retrospektive, kada slede druga, treća…?

– Već imam scenario za sve te epizode u glavi, samo je pitanje da li ću sledeće godine, kada planiram da nastavim serijal, pronaći prostor za izlaganje. I možda će ići epizode jedna za drugom, na svakih sedam dana, što bi bilo zanimljivo. Zamislite da jedna izložba ima 21 dan, sa drugim epizodama na svakih sedam dana. Zamislite tri otvaranja i tri potpuno različite likovne forme u istoj seriji. Biće to naporno…

Da parafraziramo naslov jednog od izloženih ulja na platnu – da li je umetnik umoran?

– Ta slika, kada je gledate, deluje potpuno benigno i čak ima i neke razdraganosti u sebi. A u stvari krije potpuno drugu priču. Ta slika je nastala početkom devedesetih godina, kada sam se na televiziji naslušao lupetanja mnogih naših poznatih umetnika i intelektualaca. Neverovatnih lupetanja koja su ljude ovde vodila na pogrešan put – u mržnju. Nisam mogao da verujem dok sam ih slušao i jedino što mi je palo na pamet jeste da su se verovatno umorili. Da nisu više sasvim pri pameti, nego su umorni, i onda zbog toga lupaju. Znate ono, kad se umorite pa prolupate…

Umetnik je umoran, Rade Marković Foto:promo

A može li umetnik ikada da se umori od svoje umetnosti?

Zavisi. Svakako može, jer umetnici su kao i drugi ljudi. I prolaze kroz razne periode u svom radu u kojem ima i kriza i sumnji, i svih drugih stvari koje su na ljudskom putu neminovne i normalne. Jedino je pitanje da li je strast prema stvaranju tolika i da li je želja za komunikacijom kroz umetnost takva da ne dozvolite da se izgubi. A, naravno da ima kojekakvih kriza. I umetnici su isto ljudi, nimalo bolji i nimalo lošiji od svakog drugog čoveka u bilo kom zanimanju. Svi smo ljudi, ako danas uopšte jesmo ljudi i ako nismo nitkovi…

Komentari

Vaš komentar