Začin u svačijoj torbi: "Istorija začina: putovanja, otkrića i osvajanja" - knjiga za ovu nedelju

Tomas Rejnertsen Berg, „Istorija začina: putovanja, otkrića i osvajanja“, Karpos 2024. Prevod Nataša Ristivojević Rajković.

Junakinja iz priče En Biti, koja ne vidi „da trave imaju ikakve veze sa ljubavlju”, pita se: „Kako mogu da tvrdim da volim jednog čoveka, kad sam skeptična čak i u pogledu njegove upotrebe začina?”. Skeptična Amerikanka ne veruje ni Šekspirovoj Ofeliji, ni herbarijumu Nikolasa Kalpepera, engleskog botaničara, lekara i astrologa, gde su detaljno popisane biljke i njihova lekovita svojstva.

Nebrojena su medicinska i magijska svojstva travki i začina. Pripisuju im se čudesni i košmarni efekti - mogu da posluže kao lek, otrov, afrodizijak.

Biber, cimet i karanfilić dominirali su u evropskoj kuhinji sve do osamnaestog veka: hrani su davali rezak i slatkast ukus. Tek potom na scenu stupa so: bajke u kojima so figurira kao simbol dragocenosti ili neophodnog sastojka prisutne su u brojnim svetskim kulturama. Peršun i beli luk su se visoko kotirali kod rimskih legionara kao stimulans za hrabrost. Žalfija simbolizuje mudrost, karanfilić su zbog intenzivne arome Kinezi grickali pre nego što izađu pred cara, a Henri Osmi je đumbir preporučivao kao lek protiv kuge. Nana se koristila kao lek protiv besnila, majoran je lečio astmu, zubobolju i ujed pauka, anis terao zle duhove, ruzmarin pod jastukom čuvao od ružnih snova.

Začini su, ukazuje norveški istoričar Rejnertsen Berg, prvi i najdublji temelj svetske ekonomije. Oni su inicijalni vesnik globalizacije. Naravno, sve te laskave titule nastaju iz jednostavnog razloga: zato što su začini prvi proizvod koji napušta svoje stanište i odnosi se daleko od matičnog tla. Rasprostranjenost i vrednost razlog su zašto začini ispisuju uvodno poglavlje procesa globalizacije i masovne proizvodnje: oni su prvi povod za kontakte i konflikte, za razmenu i eksploataciju. Negativna slika o začinima proishodi iz njihove visoke nominalne vrednosti koja se nije menjala kroz istoriju, a svoju laskavu poziciju duguju fantastičnim moćima koje su im pripisivane.

Đumbir je „veliki lek“ i „velika medicina“; to su Kina i Indija znale pre dobrih dva i po veka. Zapisi koji su nastali u Indiji 1200 godina pre nove ere tvrde da biber leči ranu od strele, ali se ubrzo saznaje da leči i od prehlade i groznice, da popravlja apetit. Biber je kralj začina zato što je najranije otkriven i stoga najpopularniji: u Grčkoj i Rimu navodno je korišćen kao novac, dok je tokom Srednjeg veka bio i devojački miraz. Đumbir je toliko dobar „da se koristi kao sredstvo i protiv zatvora, protiv kiseline, povraćanja, nadutosti, suvih hemoroida, elefantijaze i gihta“; leči i pluća, upalu grla, reumu.

Berg kaže da „biberu prija Brazil, đumbir se gaji i u Japanu, Nigeriji i u Nepalu, na Madagaskaru se gaji cimet“. Karanfilić su Holanđani bezuspešno pokušali da istrebe na arhipelagu Maluku u Indoneziji kako bi prigrabili monopol na proizvodnju i distribuciju. Obilazeći svet, začini su pokretali kolonijalne pohode i utirali trgovačke puteve, naselili kuhinje, bajke i jezik. Čuvaju od uroka, leče telo, krepe duh. Svuda su, i u svemu, mirođija u svakoj čorbi.