0
Plavi autobus sa neonskim brojem 42 saobraća od Novog Sada do Kisača, mesta gde je sve manje kuća farbanih u švajnfurtsko plavo – u tradicionalnu a opasnu boju koja sadrži arsenik. Fasade kuća su u oku retkih pridošlica „igralište motiva i mustri” i pre nego što saznaju da bačko selo udomljuje stravarku Agatu, koja izliva olovo i zna sve o svima.
Bojana Dobran, „Grobno mesto Silvestera Solomuna“, Otvorena knjiga, 2025.
Usamljena starica biće samo jedna petlja u raskošnoj mreži zapleta. Sve počinje organizacijom sahrane anonimnog apatrida bez ikog svog: mreža se rasipa u niti porodičnih tajni, pronađenih rukopisa i čeonih sudara na magistralama istorije SFRJ i SSSR.
Prvo poglavlje izvanrednog debitantskog romana Bojane Dobran, novosadske anglistkinje rodom iz Perleza, počinje u Biblioteci Matice srpske: đakon Konstantin traži pesnika da napiše pesmu o Silvesteru Solomunu, poreklom iz Kisača a preminulom u Holandiji. Pesma pokojniku u čast biće pročitana na pogrebu u Novom Sadu. „Pesnici usamljenih sahrana” deo su holandske tradicije: tamošnje poete prilježno pišu elegije i epitafe, posećuju skromne sahrane nepoznatih usamljenika sa kojima ih zauvek veže jednom napisana pesma.
Student doktorskih studija koji će prihvatiti ovaj spisateljski zadatak zove se Josip Rakovac: njegova detektivska potraga proistekla iz želje da udovolji đakonovoj molbi okupiće tri generacije porodice koja to nikad nije bila – porodice čiji članovi jedva da su znali jedni za druge. Još manje su znali šta jedni drugima ostavljaju u amanet. Ema, mlada ekonomistkinja sa očima boje cimeta koja radi u fabrici keksa, zna razne čaralice kojima maskira vidovitost nasleđenu od bake. Emina majka Azra govori u narodnim izrekama i teško se miri sa hipersenzibilnošću kćeri koja čuje plač mačeta u trećoj ulici i u snu predvidi smrt školskog domara. Azra je napustila Sarajevo 5. aprila 1992, preselivši se sa budućim mužem Stevanom u Petrovaradin. Njena ćerka Emina Ajanović postala je ubrzo Ema Koprivica. Prezime svoga oca Silvestera Solomuna, čiji je otac pak bio Rus iz Smolenska, mlada žena nikada nije dodala svom imenu.
Susret Eme i Josipa u trenucima kad su oboje u krizi i nespokojni otkriće mnogo toga starog i novog o njihovim životima. Mladi pesnik „stoji sam u svom strahu”, kako otkriva njegova figura od olova. „Naši strahovi ponekad samo traže našu pažnju da bi ponudili rešenje”, objašnjava Agata Josipu, bez ikakve mistifikacije. Agata će se i sama suočiti sa raspletima tajni svog muža i sina kakvi joj se nikada nisu ukazali u olovu: Silvesterova ljubav prema pisanju poezije surovo je ugušena kad Ivan Andrejevič iscepa svesku sa pesmama i zabrani sinu da ikada više piše.
„Grobno mesto Silvestera Solomuna” je dinamičan i pitak roman sa elementima (ne samo porodične) istorije, fantastike i politike: svoje čitaoce Bojana vodi u svet snova, predskazanja, rituala proricanja koji su dobra maska za neumitnost istorije i dobar mehanizam suočavanja sa njom.
Deo romana vezan je za Noć ubijenih pesnika 12. avgusta 1952, kada je u moskovskom zatvoru Lubjanka streljano trinaest Jevreja pod lažnom optužbom za špijunažu i izdaju: petorica su bili književnici. Silvesterov otac imao je udela u potkazivanju i hapšenju nevinih. Tako roman u kom Ema čita roman Džulijana Barnsa o Šostakoviču dobija još niz slojeva i značenja: uz nežni otisak trilogije Kišlovskog, u povest smrti Silvestera Solomuna duboko je urezan i Gavrasov film „Muzička kutija”.
