Vladislava Gordić Petković: Teško mi je da govorim o 1. novembru, tog dana i ja sam bila pod nadstrešnicom

Pojam memorijska pena stiže iz sfere potrošačkih tehnologija. U pitanju je višenamenski, prilagodljivi materijal koji menja oblik u zavisnosti od tačaka kontakta sa ljudskim telom. Prianjanje i podupiranje, preraspodela težine i pritiska služe i kao mehanizmi kritič(ars)kog raščitavanja književnog dela. Memorijska pena združuje tridesetak čitanja i tumačenja kojima je zajednički imenitelj radosni rizik adaptiranja: kako temama i idejama, tako i jeziku i poetici…

Baš tim rečenicama uvodi čitaoce profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, književna kritičarka i teoretičarka, članica mnogobrojnih žirija za naše najuglednije nagrade i dugogodišnji književni kritičar dnevne novine "Nova" i portala Nova.rs Vladislava Gordić Petković u svoju novu knjigu. Naslovila ju je "Memorijska pena: raščitavanja", a tridesetak izvanrednih eseja iz pera Gordić Petković objavio je Kulturni centar Novog Sada.

A koliko su se, poput memorijske pene, sve te knjige, u dodiru s njom, menjale Vladislava Gordić Petković u razgovoru za Nova.rs priča:

- Odavno sam shvatila da se knjige menjaju u dodiru sa nama, da se njihov status menja kako se menja epoha u kojoj živimo. Kada čitaš knjige po sopstvenom izboru, tvoje iskustvo je potpuno drugačije nego kad se čitalačka strast pomeša sa moranjem, sa obavezom. Svet je pun divnih i dobrih knjiga, ali ima mnogo loših i suvišnih. Teško je zaobići ono što je loše i ono što nije nikakav čitalački izazov, ali i neuspelo književno delo može da postane iskustvo koje nas uspešno oblikuje.

Moj odnos prema knjigama menja se stalno, a da ne govorim o tome kako ponovljena čitanja iste knjige stvaraju neretko bitno drugačija iskustva i očekivanja. Moj odnos prema knjigama promenio se i kad sam u junu 2021. godine počela da jednom nedeljno pišem kritičke prikaze za Novu. Čitala sam osam knjiga mesečno pune četiri godine samo za potrebe pisanja ovih tekstova. Tek se tad moj životni prostor napunio knjigama u većoj meri nego kad sam bila u NIN-ovom žiriju. Nisu to uvek bila nova izdanja: pisala sam i o ponovo objavljenim klasicima kad god je bilo dobre prilike za to. Osvedočila sam se da se, pre svega, kod nas u velikoj meri prevode dobre knjige, da se izdavači sve ozbiljnije posvećuju objavljivanju i plasmanu opusa odličnih inostranih autora i autorki. Maratonsko četvorogodišnje čitanje mi je približilo poeziju kao nikada pre: i domaća i prevedena poezija su takvi zlatni rudnici doživljaja i iskustva.

U prvom delu knjige zavirili ste u tuđe dvorište… No, kako su vam se nametnuli baš Hemingvej, Olga Tokarčuk, Sali Runi, Aleksej Slapovski ili Marko Sosič?

- To su autori na koje sam nailazila gotovo slučajno. Gojku Božoviću i odličnoj ediciji "Sto slovenskih romana" mogu da zahvalim što sam otkrila divne pisce poput Marka Sosiča i Janija Virka. Olgu Tokarčuk doživljavam kao vilu koja nam se obraća iz druge i drugačije dimenzije u kojoj se mešaju mašta, učenost i aktivizam. Sali Runi mi sve više deluje kao franšiza nove generacijske osećajnosti, a to je nekada bio i Ernest Hemingvej. Oboje umeju da poziraju u svom očajanju, i da očajanje beskompromisno razgolite kao pozu.

"Pogled u tuđe dvorište" je koncept pozajmljen iz Hičkokovog filma "Prozor u dvorište": taj film je himna pogledu koji ogoljuje suštinu ali i prepoznaje sitnice.

Iako ste o Hemingveju već objavili monografiju, moram da vas pitam mislite li vi, poput Ihaba Hasana, da je Hemingvejevo delo najbliže "našem bezumlju i nadi"?

- Na prvi pogled, Hemingvej je sve suprotno mom senzibilitetu: mačo heroj, koji juri za graničnim iskustvima rata, sporta i smrti. Ali njegove kratke priče, kao što su "Bregovi kao beli slonovi" ili "Čisto, dobro osvetljeno mesto", razoružaju čitateljku i čitaoca jednostavnošću i neposrednošću koje zasecaju duboko u srž emocija i smisla postojanja. Hemingvej je pisac na riskantnoj i poroznoj granici verbalnog i neverbalnog, a tu se negde krije i tajna umetničkog izraza. Ne treba verovati da su koincidencije sudbinska stvar, ali i dan-danas zabavlja me jedna datumska podudarnost. Moj suprug i Hemingvej rođeni su istog datuma. Vava Petković i Ernest Hemingvej ne daju se porediti poetički ni politički, životi su im se bitno razlikovali, međutim predanost izabranom pozivu je vezivna nit sa kojom se mora računati.

Kad poredite opus Sali Runi s onim autorki iz Srbije i regiona primećujete da su našim spisateljicama lična sreća i budućnost uslovljene delovanjem patrijarhalnih obrazaca i turbulentnih istorijskih matrica, dok kod Runijeve traganje za osećajem smirenja i balansa jeste individualno saznavanje i razumevanje mira i sklada. A šta nam onda to govori o nama?

- Nikako da sve nas žene oslobode obaveza prema "svom rodu": porodici, naciji, zajednici. Nikako da nas puste da tražimo svaka svoj mir i nemir. Mislim da bi ovde kod nas ženska tiha borba za pravo na izbor sopstvenih prioriteta trajala unedogled čak i da živimo idilu u kojoj je jedina drama sukob sa dostavljačem koji neće da se popne na peti sprat ili otpakivanje table čokolade.

Možda nas sapinju obaveze i odgovornosti koje smo same sebi nametnule, ali u to odbijam da verujem: naše je da hoćemo i želimo više od čaure domaćeg ognjišta. Sa druge strane, i usađeni patrijarhat se može osvestiti, premodelovati, prilagoditi drugačijim prioritetima. Kulturološke razlike nekada uopšte nisu tako velike kao one generacijske: Sali Runi je upravo glasnogovornica generacije koja menja odnos prema životu, i za koju je vlasništvo nad srećom iznad svake druge ambicije.

Neizbežan je bio pogled i u sopstveno dvorište, tačnije u vaš Novi Sad. Sećate li se tih lepih okolnosti zahvaljujući kojima su autori, poput Tišme, Vegela, Petrinovića, Damjanova i Judite Šalgo dospevali u vaš vidokrug?

- Tekst o novosadskim autorima pisan je za potrebe jednog predstavljanja srpske književnosti: za sajam u Lajpcigu, koji je za počasnog gosta imao Srbiju. Naš trenutno najbolji književni časopis, novosadska "Polja", pripremao je za tu priliku specijalno izdanje i učinilo mi se važnim da progovorim o modelima proze koji traju od Tišme do Tišme, od Aleksandra do Slobodana, koji nisu samo dobitnici NIN-ove nagrade, nego su i svaki za sebe kardiogram Novog Sada. Čini mi se da je Aleksandar Tišma ostao nedosegnut uzor: ne samo poetički, već i zbog radoznalosti duha. Bio je poliglota koji je neumorno čitao, što danas gotovo nijedan srpski pisac više nije. Koji domaći pisac govori neki strani jezik, sem engleskog, a da nije Velikić ili Bora Ćosić? Uz Tišmu Jedan i Tišmu Dva, tu je i prerano preminula Judita Šalgo kao znamen talenta, posvećenosti i radoznalosti. Postoji prevod njenog "Puta u Birobidžan" na engleski, ali je, nažalost, ostao medijski skriven. Sa druge strane, Slobodan Tišma je autor u kom vidite sve lepote braka visoke umetnosti i popularne kulture, a to dvoje on povezuje na maestralan način, nikada ne prestajući da čita i saznaje.

Čitav odeljak posvećen je, konačno, samo ženama. Izabrali ste, ne slučajno Tanju Stupar Trifunović, Ninu Živančević, Mirjanu Stefanović i Tanju Kragujević. Koliko je bilo važno naglasiti žensko poetsko stvaralaštvo? Naročito ako poezija Stupar Trifunović čini "najviše što može da odagna ukorenjeno nepoverenje u značaj i važnost ženskog iskustva", ako u poeziji Stefanović ima prkosa, inata, odrešitog dijaloga s velikim temama, ako Kragujević ne pristaje na zadatu neprozirnost, a Živačević ne traži mir i balans u kompromisnim rekapitulacijama?

- Nisam prva koja će pohvaliti srpsku žensku poeziju, i žalim što nisam pisala i o Ognjenki Lakićević, Jani Rastegorac, Maji Solar ili Jani Aleksić, koje me iskreno fasciniraju, kao i Rada Lazić. Srećom, ima ko. S druge strane, neka je životna pravilnost vodila tome da baš četiri pesnikinje koje pominjete budu u žiži mog interesovanja. One su originalne, posebne i smele. Mislim da je važno naglasiti i prisustvo socijalne svesti u našoj poeziji: mnogo više nego proza, poezija osvetljava sumornu svakodnevicu siromašnih i obespravljenih.

Iako priznajete da je teško sagledati recentnu srpsku i hrvatsku prozu koji bi bio zajednički imenitelj za stvaralaštvo petnaestak književnika, od Velikića i Kopicla, do Milice Vučković i Grabovca, o kojima donosite eseje u četvrtom delu "Memorijske pene"?

- Kritičko sagledavanje realnosti mora da prati i satira, humor, burleska i horor - književnost mora umeti da odsvira jedan ton koji će učiniti da književno delo bude ne samo patetično i tugaljivo, nego vrcavo i vispreno. Nije jednostavno naći zajedničku nit Velikiću i Kristianu Novaku, Kopiclu i Moniki Herceg ali oni nisu jedini mogući parnjaci koje povezuje potreba da se obruše na nesavršenstvo sveta. Slađana Nina Perković je autorka koja sjajno spaja muku i burlesku, koja ume da piše i urnebesno i potresno. Uskoro joj izlazi novi roman, a do tada vredi čitati njen roman "U jarku": to je Fokner u bosanskom blatu do grla!

Iza vas su u proteklih nekoliko decenija na stotine i stotine književnih kritika u domaćim medijima, naučne studije, monografije, kritička izdanja, zbornici radova, priređivanje antologija… No, koliko danas ima prostora u javnosti, u medijima za književnu kritiku, i knjige uopšte?

- Nažalost, čak i lepa vest kao što je Nobelova nagrada Krasnahorkaiju proleti kroz etar prebrzo, uprkos trudu urednica i novinarki sa radija i televizije na čijim plećima danas stoji vidljivost književnosti. Ovaj autor je pre tri godine bio u Novom Sadu (i tada nagrađen tu jednom nagradom),a nije imao priliku da uspostavi kontakt ni sa jednom javnom ličnošću. Na dodeli nije bilo nijedne ličnosti iz sfere kulture, umetnosti ili politike. Sa Krasnahorkaijem smo moj suprug ja razmenili nekoliko rečenica, dovoljno da vidimo koliko je vedar i neposredan, ali i nezdravo profesionalan jer je na dodelu nagrade došao pod temperaturom. Pisci, srećom, žive u čitalačkom umu zahvaljujući odličnim prevodiocima i vrednim izdavačima, književnim festivalima i promocijama po bibliotekama.

Književna kritika nije više atraktivna medijima, sem kad hoće da se bije i svađa, ali to onda više nije književna kritika. Međutim, i dalje imate nekoliko dnevnih novina, nekoliko emisija na javnom servisu i nezamenljivi Drugi program Radio Beograda gde se ozbiljno vodi računa o knjizi. Na Trećem programu možete slušati odlomke iz još uvek nepublikovanih književnih dela: u septembru ste mogli čuti odlomke novog romana Dejana Atanackovića, recimo. Sa druge strane, mediji nemaju mnogo vremena za analizu i evaluaciju tradicije: po prirodi stvari, mediji najviše prate aktuelnosti.

Kao redovnu profesorku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kao nekog ko je u proteklih gotovo 12 meseci delio muku mnogih svojih sugrađana, učenika ali i s njima učestvovao u borbi, zašto je trebalo da se desi tragedija na Železničkoj stanici da bi se narod, zahvaljujući studentima, podigao? I kako vidite rasplet ove, 12-mesečne, a za nekog i mnogo trajnije bitke?

- Teško mi je da govorim o 1. novembru 2024. Toga dana i ja sam bila pod nadstrešnicom: išla sam vozom u 9 za Beograd da bih na Novom groblju ugovorila detalje sahrane mog supruga, koji je preminuo četiri dana ranije. Sedam sati izbivanja iz Novog Sada promenilo je taj grad nepovratno: odete iz normalne gradske vreve, vratite se u sablasnu tišinu kakvom se ćuti i sada. Vratila sam se tog petka u Novi Sad vozom u 16 sati koji je, kao i danas, za krajnju stanicu imao Petrovaradin. Slučajni saputnik mi je bio glumac Aleksandar Filimonović, koji je kao spasilac sa iskustvom krenuo da pomogne u raskopavanju ruševina, pa smo zajedno otišli do osakaćene novosadske železničke stanice.

To su bili dani jezivog bola, u kojima sam mnogo mislila o tim kolosecima tuge, lične i kolektivne. U nekim trenucima mi se činilo da je moj tragični gubitak privilegija utoliko što sam negde ipak bila pripremljena na to da se Vavina teška bolest ne može završiti ozdravljenjem. Nečija deca i nečiji roditelji i prijatelji su tog petka krenuli u školu ili na posao kao bilo kog drugog dana, ne znajući da ih čeka jeziva smrt. Novi Sad je osakaćen ovim gubitkom u toj meri da će taj moj grad još dugo biti za sve nas jedan turobni mauzolej.

Navršava se godinu dana od odlaska vašeg, kako i sami pišete, najdražeg književnog i najvažnijeg životnog saputnika Radoslava Vave Petkovića. Iako je "utisnut u nebesku penu", kakva sećanja na supruga, ali i velikog književnika vas obuzimaju u ovim danima?

- Nikada se sa Vavinim odlaskom neću moći pomiriti: tuga je jeziv sustanar, a ja baš nikakvu obuku bola nisam prošla - nije da takva obuka postoji, ali je priželjkujete kad vas rasplače emisija koju ste zajedno gledali ili knjiga pisca kog smo oboje voleli. Imali smo skladan brak, voleli smo se i podržavali smo jedno drugo. Umela sam da se našalim da su zarezi naš jedini bračni problem: nismo se nikako slagali oko toga, pa me je zvao "zapetarska škola".

Žao mi je što Vava nije tu da vidi buđenje Srbije, žao mi je što njegov aktivistički žar iz devedesetih nije mogao da se ponovo razgori tri decenije kasnije. Prva godišnjica njegove smrti pada na dan kad smo se pre trideset godina upoznali: upoznali smo se upravo na Sajmu knjiga, koji ove godine nije za mene nikakvo komemorativno mesto. Neću poći na tu stranu.