0
Svet pozitivne psihologije i lajfkoučinga je nemilosrdan: Marija Kubat mu pristupa sa ohrabrenjem kakvo nude afirmacije Lujze Hej, misli Oca Tadeja i saveti Skota Peka.
Milan Tripković, „Besmrtne ludosti gospođe Kubat”, Akademska knjiga, 2025.
Njena stranica „Marija Kubat – trener budućih šampiona ličnog prosperiteta i životnih pobednika” isprva nema previše pratilaca, premda se instruktorka boljeg života temeljno posvećuje snimanju klipova i formulisanju pozitivnih slogana. Uz rastuću slavu, stiže i iskušenje: na nagovor bezbednjaka Kiseličkog, Marija bi trebalo da svoju komunikacijsku veštinu upotrebi za uticaj na mladu obožavateljku koja je silovana i prebijena – da joj ponudi dogovor sa moćnim nasilnikom i novac kao pokriće.
Milan Tripković je osvedočeni hroničar naše odviše zanimljive svakodnevice: njegovi junaci su žrtve tranzicije, ali i nerealne slike o sebi; među njima ima neustrašivih boraca za pravdu i bezočnih šibicara spremnih na sporazume i ucene. U romanu „U dalekom svetu običnih ljudi” (2018) penzionisani milicioner Radomir Jorović pokušava da privede dilere droge rođene 1993. godine i zaštićene korupcionaškim delovanjem sistema: umesto uspešne akcije hapšenja, pošteni i naivni Jorović završi na psihijatrijskom veštačenju. „Klub istinskih stvaralaca“ (2022) pokazao je kako svet javašluka, protekcije i poremećenih kriterijuma nudi pogodnosti samo za one ispodprosečne i ropski podobne – što pesnike što političare – ali ostavlja prostora tankoj margini pravde i hepienda za NGO aktivistkinju i poštenog policijskog inspektora.
Milana Tripkovića zanima topografija Novog Sada: socijalna, generacijska, kulturološka. Ovaj iskusni knjižar svojim perom odlično oslikava socijalne tipove u domaćoj radinosti: od ljudi čiji je sav identitet i životni kredo bio zasnovan na radnoj ili vojnoj uniformi, pa do delinkvenata sklonih vršnjačkom nasilju, do aktera i objekata javnog sramoćenja preko društvenih mreža. Većinom su njegovi junaci usamljenici, sprženi teškim ličnim i kolektivnim iskustvima, i pokušavaju da se izbore za još uvek možda moguću sreću. Socijalna beda, moralna osakaćenost i nedostatak empatije su anomalije koje junaci pokušavaju da prevaziđu. Tradicija parodije i komedije prisutna je i deluje kao beskompromisna i objektivna: kritika i samokritika opaučiće i junake koji su autorovi miljenici.
U finalu se uticajna Marija Kubat obrati pratiocima rečima koje su njeno konačno prosvetljenje: „Koliko sam samo afirmacija smislila i izgovorila. Za sreću, za zdravlje, za posao, za dobro jutro, za obilje, za… koji đavo više! Nijedna od njih mi više ne pomaže. Dok je Vera na psihijatriji, a Petar Jakovljević i dalje u poršeu, ja više ne mogu da vam govorim o zakonu privlačenja i o pozitivnom mišljenju kao preduslovu za sreću.“
I onda se influenserka pretvara u liderku: „Univerzum može samo da pomogne, ali mi ovo moramo sami. Sutra na trgu, u šest. Za Veru.“ Dvadeset hiljada Novosađana okupilo se sutradan na skupu podrške silovanoj devojci – na najposećenijem javnom događaju „ako se izuzme blokada tri mosta za vreme studentskog protesta“.
Odlazak straha, dolazak ljubavi i istine: te afirmacije su ženskom Don Kihotu poludelom od knjiga za samopomoć pomogle da progleda, da progovori o nepravdi, korupciji i nasilju. I da se u jednom novinskom naslovu sroči suština smisla i poruke: „Pročišćenje, Novi Sade!“
