0
Ove nedelje Vladislava Gordić Petković vam preporučuje nove knjige Nastasje Marten "U očima zveri" (Clio) i Danice Vukićević "Unutrašnje more" (Nojzac).
Nastasja Marten, „U očima zveri“, Clio, 2022.
„Medved je pre tri meseca u čeljusti odneo komad moje vilice i dva zuba“. Kao naivni čitaoci, verujemo da ova rečenica reflektuje haos i užas sudara sa divljom snagom prirode; međutim, uslediće nenadana uzbuđenja i prosvetljenja.
Kada je dvadeset petog avgusta 2015. godine u planinama Kamčatke sibirski medved napao francusku antropološkinju, osakaćena žrtva nije mogla slutiti da je takva nesreća izvor spoznaje. Prizor njihovog arhetipskog suočavanja inspirisao je nastanak knjige koja je negde na poroznoj i uzbudljivoj granici memoara, istorije bolesti i analitičkog snoviđenja.
Nastasja Marten nam proces lečenja i oporavka predstavlja kao iskušenje koje je ne samo lično, već i ideološko i geopolitičko: ona sarkastično i jetko opisuje kako je njena vilica postala „pozornica francusko-ruskog medicinskog hladnog rata“.
Autorka opisuje sopstveno telo koje nije umrlo, „telo puno života, konaca i ruku“, telo koje je izazov po sebi. „Moje telo je postalo teritorija na kojoj zapadnjački hirurzi vode raspravu sa sibirskim medvedima“, kaže ona, tražeći snagu da nakon traume živi u miru sa sobom i medvedom. Jer: „nijedno od nas dvoje nije mrtvo, već se vratilo iz nemogućeg koje se ipak zbilo“.
Danica Vukićević, „Unutrašnje more“, Nojzac, 2022.
„Vibriramo kao Žižek i Kemiš“: tako glasi pričica s naslovom „Volim Sajsi“. Čitaoca će da zabavi, ali i štošta da mu objasni.
Proza pesnikinje Danice Vukićević obraća se osetljivom sklopu ideja, motiva i raspoloženja zaglavljenim u svetu postistine, kojima je zajedničko predpandemijsko nesnalaženje u promenama. Autoritet ženskog glasa u ovoj oporoj i vrcavoj zbirci mikroproza selektuje iskustvo sa svojevoljno utvrđene margine, gde se kriza i besciljnost reflektuju kao nemir uspomena, oskudica, zanemoćalost, krhki um i narušeno zdravlje; tu se spisak egzistencijalnih iskušenja ne okončava. Ipak, zapažanja i pouke iz ove bolno zabavne i zabavno bolne knjige obojeni su sarkazmom i melanholijom, poteklim iz iskusnog oka duhovite i oštroumne komentatorke.
Mikroproze Danice Vukićević („Bajaga i ja isto smo godište, ista berba“) dirljivo su verne ambiciji da kratka priča bude feljton intime i onda kad je kraća od haikua, da ostane na tragu pobune i eksperimenta. Pored vivisekcije intimnog iskustva i satirizovanja svih sfera života, ovi nas zapisi uveravaju da bi slični milinarativi trebalo da izvrše i jednu važnu društvenu funkciju: da probude sve one senzibilitete koji su se u strahu od monolitne stvarnosti povukli u ljušturu uvređene suvišnosti.
Bonus video – Neda Todorović: Dozvoljavamo da sadržaj na televizijama ljude košta života
