0
Vladislava Gordić Petković vam za ovu nedelju preporučuje dela italijanskog pisca Sandra Veronezea i našeg Enesa Halilovića.
Sandro Veronezi, „Kolibri“, Akademska knjiga, 2022.
Veronezi je „Džonatan Frenzen u italijanskom stilu“, zaslužan za „preporod porodične priče“. Ne samo ugledna nagrada „Strega“, već i preporuke autora tako oprečnih stilova kao što su Ijan Makjuan i Majkl Kaningem daju vetar u leđa raslojenoj povesti o oftalmologu i njegovoj porodici u periodu od 1960. do 2030; mozaična saga zadire u patologiju i smrt, u patnju i čudo. Mali kao kolibri, Marko Karera će od hormonske terapije časkom porasti 16 cm i nužno biti rukopoložen da rešava sve muke bližnjih. Pisma i beleške, mejlovi i niske SMS poruka, popisi nameštaja i SF knjiga neće roman svrstati u hipertekst ili slagalicu: diskontinuitet forme svedoči koliko je neumitan kontinuitet patnje jednog posvećenog stoika.
Jedino platonska i zanavek epistolarna ljubav Marka i Luize u burnu mediteransku štoriju ubacuje čen fatalizma: ta je veza jedini greh u kalendaru bizarne patnje. Markova duševno obolela supruga Marina možda se ne nada da je brak s lekarom sigurno ozdravljenje od svih nedaća, ali se trudi da ga okrivi za sve što može. Njihova ćerkica uobražava da je nevidljivim koncem vezana za zid, pa se roditelji pretvaraju da se o konac spotiču ili da na njega kače veš; odrasla Adele gine na planinarenju kad njeno uže pukne, nestavši iz očevog života neumitno kao sestra čije je samoubistvo hteo da spreči i brat koji se neizlečivo udaljio na drugi kontinent.
Anegdotalnost i patetika priču o čoveku široke duše s imenom po sićušnoj ptici čine bizarnom, tugaljivom i baš fino felinijevskom.
Enes Halilović, „Sekvoja“, Kulturni centar Novog Sada, 2022.
Birajući veličanstveno i dugovečno drvo da u njegovu senku smesti „zoru i paniku“, stihovane skaske, refleksije i anegdote, no isto tako i uverenje da „ostala su još samo dva zanimanja: istoričari i grobari“, Enes Halilović nagoveštava da će njegova sedma pesnička knjiga biti i mračna i mirna u isti mah. Biće i nedoljivo poučna: „samo sekvoja ima ožiljke od gromova, ali to ne stvara u njoj gordost“.
Semplujući Volta Vitmena u pesmi „Kad čitam o osvojenoj slavi“, Enes slavi negovatelje starih roditelja kao veličanstvene i hrabre podvižnike koji bude zavist. Neke od pesama posvećene su zamkama i ishodima inspiracije, stvaranja i slučajnih susreta sa čitaocima; neke govore o krajnostima ljudske pakosti i radosti, neke o odvratnoj prolaznosti, odumiranju sela i zatiranju jezika, o strahu samca od samoće ali i o skribomanu koji je „iskrivio ramena mnogih poštara“, o Hektorovoj Andromahi kojoj niko ne veruje. Cinični stihovi koji nose zbirku nisu do kraja tipični, ali jesu njen siguran trag: „Ostala su još dva pitanja: ko proizvodi hleb i kako mu ga oteti“.
Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs