"Popino prase" je naslov prvog romana pesnika Siniše Tucića, (Zenit Books, 2021). A jedan od najznačajnijih engleskih pisaca 20. veka u knjizi "Niko i ništa u Parizu i Londonu" (Otvorena knjiga, 2021) istražuje kako je biti radna snaga u Parizu, a kako skitnica u Londonu.
Siniša Tucić „Popino prase“, Zenit Books, 2021.
Naslov prvog romana pesnika Siniše Tucića refrenski nas prati iz stranice u stranicu; krije i odaje pravu prirodu proze na tragu Slobodana Tišme i konceptualne slike sveta. Zla biljčica je i noseći stub teksta, i plamičak koji razgori požar velike slike do tada harmonične domovine: „Zapadne republike su proglašavale otcepljenje. O tome se stalno pričalo na televiziji. Sedeli smo mirno na stepeništu. Tuta je ponovo započeo priču o popinom prasetu koje ubija.“
Dva meseca u bolnici leta 1991, dve operacije da se odstrani uljez (tako nalik virusu reči o kom Vilijam Barouz piše 60 godina pre ovog pandemluka) i prkosno odbijanje da se ošiša, bitke su koje Oliver vodi dok se istorija ubrzava, rat zahuktava i svet tone. Paprena hronika sazrevanja, bezdan socijalne tragike i krah svih vrednosti pomaljaju se u Tucićevom romanu, stešnjeni ispod varljivo monotonog, reporterskog minimalističkog govora, naoko lišenog uzbuđenja, ali ne i budnosti.
Duga kosa je Oliverov bunt i pobeda, možda ironično mala, ali kolosalno važna bitka junaka, jer je jedina ishod njegove volje i odluke. Muke i slasti odrastanja, mikroagresija vršnjaka, rat koji prodire u svaku poru svakodnevice slikaju svet u kom ono što je Aleksandar Poup zvao „ta duga bolest, moj život“ ubija entuzijazam, ali budi muze.
Džordž Orvel „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, Otvorena knjiga, 2021.
Specifična predviđanja su samo detalji, kaže Tomas Pinčon u pogovoru jubilarnom izdanju Orvelove „1984“: za proroka je mnogo važnije „da u ljudsku dušu zaviri dublje nego iko od nas“. Jedan od najvažnijih engleskih pisaca 20. veka bio je prorok koji nije zaslužan samo za žanr distopije: njegovo prvo objavljeno delo, saga o siromaštvu dva velika grada, sumornija je i proročkija od kasnijih knjiga.
Siromaštvo je društveni konstrukt, kategorija koja spaja faktore rase, klase, roda i etničke pripadnosti. U memoarskoj prozi „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ Orvel uranja u pandemonijum dve prosperitetne metropole: u Parizu istražuje kako je biti radna snaga, u Londonu kako je biti skitnica. Posle iskustva u Burmi, gde je bio policajac, Orvel okajava svoj doprinos imperijalizmu i pokušava da se stopi sa potlačenima makar kroz 75 santima protraćenih na autobus do agencije za zapošljavanje (gde sazna da se poslodavac predomislio), 50 santima koje drugar Rus po imenu Boris u trenutku nade troši na poštansku marku da nekoj od bivših devojaka iskamči pare, ili 9 kilometara na prazan stomak. Možda je „Životinjska farma“ satirična alegorija, a „1984“ vizija društva kontrole, ali siromaštvo je realna, sveprisutna dimenzija svih svetova i opasno zlo, kako bi rekao Džefri Čoser.
Bonus video: Lana Bastašić: Učim kako da pišem novu knjigu dok je živa prethodna
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar