U Beogradu je preminuo pesnik Ranko Simović, Čačanin i znameniti učenik čačanske Gimnazije. On je poznati pesnik iz čitanki, a rođen je 1932. godine u Trnavi od Čačka.

Gimnaziju je učio neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je bilo i teško i lepo – teško zbog posledica rata i nametanja ideoloških kulturnih obrazaca, a lepo zbog snage mladosti i spremnosti da se zemlja gradi ponovo. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Bavio se istraživačkim radom u oblasti obrazovno-pravnog sistema i odbranio doktorsku tezu. Ostavio nam je, otišavši, poeziju za odrasle i decu, kratke priče, televizijske scenarije, priručnike i udžbenike, knjige i časopise koje je uredio. Bio je zastupljen u mnogim antologijama, u lektiri, čitankama i zbornicima. Prevođen je na više jezika, dobitnik nagrada za poeziju, priče i scenario, navode iz ove „kuće znanja“.

Simović je bio veliki zatočnik rodne Trnave i veliki, večni đak čačanske Gimnazije, o čijoj literarnoj družini posle rata je ostavio dragocenu knjigu „Ono vreme kružoka“.

U vreme dok su još odvojeno funkcionisali muška i ženska Gimnazija, jedini trenuci zajedničkih susreta su bili u okviru literarane sekcije. Bilo je to doba kada su, složno i snažno, nastupali budući velikani srpske književnosti i kulture: Aleksandar Ristović, Dragan Šušić, Lale Jovanović, Vladan Vasilijević. Tu se rađala poezija, ali i književnost.

Nikola Niko Stojić, Radomir Rubaković Rubak, Radojko Nikolić, Miodrag Jaćimović, Tomica Popović bili su tu takođe. Prve pesme u okviru literarnog kružoka Gimnazije stvara i Branislav Petrović Pajsije.

Simović je, u svojoj knjizi, opisao i velike ideološke pritiske komunističke vlasti ka „glajhšaltovanju“ omladine, koja se opirala i nije htela da preda svoje slobode u zamenu za utopijske magle. Profesori su stajali na strani svojih đaka.

Besedeći, povodom 175-ogodišnjice Gimnazije, Ranko Simović se sećao:

– Tokom Drugog svetskog rata, kad je takav stav bio izuzetno opasan i po život riskantan, neki profesori, posebno imam u vidu Milenka Stevovića i Nadu Arsenijević, na sednicama nastavničkog veća bili su protiv toga da se, i kad je to bilo naređenje ratnog komesarijata prosvete, prokomunistički orijentisani učenici isključuju iz škole. Rekli su da neće da nose greh na duši da tu decu izbace iz škole koja ih štiti i da ih predaju u ruke Gestapoa i policiji i izlože ih logorima, a možda i smrti. Ali, bila su takva i posleratna vremena da je jedan broj učenika moje i oko moje generacije bio, kako se tada govorilo, napredan (to znači istaknuti omladinci, skojevci, pa i članovi Komunističke partije Jugoslavije) i njihovo motrenje na ostale, vaspitno-ideološki i represivni pritisak osećao se u školi, u sekcijama, literarnom kružoku i drugim aktivnostima. Bilo je i onih učenika koji novim poretkom, iz raznih razloga, nisu bili oduševljeni, pa su ponekad i u ponečemu davali oduška svome drugačijem mišljenju, i često su ih zbog toga stizale razne posledice: izbacivali su ih iz članstva Narodne omladine, saslušavali u komitetima i Udbi, izbacivani su iz škole, a neki su bivali i u zatvoru. Naši profesori, koji su u to vreme pratili sve naše, pa i vannastavne aktivnosti, nastojali su neprimetno, razboritim savetima da smanje taj raskol (koji je poprimao i političke dimenzije) i da pomognu onima koji su, zbog drugačijeg mišljenja, bili ugroženi – navode iz te srednje škole.

Opraštajući se od velikog srpskog pisca i javnog delatnika, obećavamo da ćemo u njegovoj i našoj školi pamtiti Ranka Simovića na aktivan, to jest stvaralački, način, dodaju iz Gimnazije Čačak.

BONUS VIDEO: Glas, dirka, bas: The Man I Love