Pozorišna kritika - piše A. Glovacki: Biti mačo u Srbiji

Sve počinje kao neka antologija politički nekorektnih viceva o devojkama. Njih trojica, a to su Uroš Jakovljević, Dejan Dedić i Ivan Mihailović, izazivaju salve smeha, opisujući sve te silne Ivane, Jovane, Jelene... kojima ni ime nisu u stanju da zapamte, koliki su frajeri. Podsmevaju se njihovim veštačkim noktima, njihovim fluorescentnim helankama, besmislenim kikotanjima, providnim malim podvalama u zavođenju... I malo po malo – sve je tu. Splavovi, ''drčni'' momci za volanom, plastificirane lutke koje se uglavnom smenjuju pored njih, dok se po neka ne zakači, na svoju i njegovu nesreću.

Više to nisu vicevi. Staša Bajac filigranskim postupkom, gotovo neprimetno, iz mora duhovitih opaski, gotovo opštih mesta, kao od paučine uobličava tri sve čvršća i konkretnija lika. Jednako tako ispisuje i situacije u kojima su, uvodi ih u međusobne odnose, u radnju, u sukobe (uglavnom sa samim sobom i sa situacijom), da bi na kraju jasno označila nastavke njihovih života. Nisu to više tri vickasta i duhovita momka, to su tri jasne i jadne sudbine, logičan proizvod Srbije koju poslednjih 30 godina živimo. Tekst je nastao kao svojevrstan nastavak prethodne drame Staše Bajac, "Ovaj će biti drugačiji"', takođe u produkciji Ateljea 212, gde se propituje ženska strana priče. Svi se ti životi - u oba teksta - prelamaju kroz odnos sa partnerom, zapravo kroz nemuštu potragu za partnerom, koji bi kao deus ex machina trebalo da im podari smisao, da ih izvuče iz tog nepostojanja ispunjenog alkoholom, kokainom, klabingom i odlascima u teretanu. Nepostojanja nesvesnog sebe, ali tim bolnijeg, koje će prosto da eksplodira od punjenja pogrešnim sadržajima. Pa ipak, devojačka priča je nekako lakša, šarmantnija. U ove dve godine, koliko je prošlo između dva pisanja, mlada spisateljica je očigledno dodatno sazrela, pa se u muškoj priči spustila mnogo dublje i zahvatila šire naznačivši uzroke i posledice pojedinačnih sudbina, i dotakla njihovu istinsku tragiku.Reditelj Ivan Vuković, uz dramaturškinju Jelenu Mijović, tačno čita tekst, ne opteretivši ga preteranom režijom. Kombinuje konkretne situacije (u teretani, klubu...), sa metaforički praznim prostorom u kojem se lik ispoveda publici, ili to čini tek svom odrazu u ogledalu. Smešta ih u sofisticirani pisoar sa ogromnim ženskim otvorenim ustima spremnim da progutaju njihovu muškost (Ema Stojković Jerinić), čime jasno definiše skrivenu stranu njihovog mačizma. Ipak, oblači ih u bela odela (Dragica Laušević), posađuje na belog konjića, jer oni su upravo ti nedorasli prinčevi na belom konju za kojima devojke žude. 

Pustivši u dobroj meri tekst da "diše", reditelj je otvorio prostor za igru trojici sjajnih glumaca. Uroš Jakovljević sa takvim ubeđenjem izgovara neopisivu gomilu naučenih gluposti kojom se isfrustrirani, a uspešni frajer brani od strahova, da ne znate da li biste se smejali ili plakali nad njim. Dejan Dedić je jedini od trojice prijatelja oženjen i glumački suvereno varira dve strane patrijarhalnog modela - surovog frajera i vonabi brižnog supruga i oca, koji svako malo puca pod tim neprirodnim pritiskom. Ivan Mihailović je istinski tragičan u svom mračnom zapletu, onom koji se u mačo sredini ni u snu ne izgovara. "Ova će biti ista" obećavala je dobru komediju, a izrodila se u ozbiljnu, vrhunski oblikovanu priču, kojoj se bez bojazni može prognozirati dug i uspešan život.