Poslednji intervju Milovana Danojlića: Pisanje je moj nekažnjivi porok

Piše: Svetlana ĐokićU najtoplijem danu minulog leta, u selu Ivanovci kod Ljiga, na zemlji njegovih pradedova, poslednji put sam razgovarala sa Milovanom Danojlićem. Nešto pre toga, za svoj 85. rođendan, biblioteka u Ljigu, velikom piscu u čast, ponela je njegovo ime.Po običaju, i ovog leta (osim za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine i u vreme korone), Milovan Danojlić je sa svojom suprugom Sanjom (koja je oduvek s ponosom umela da kaže kako „nije mala stvar udati se za omiljenog pisca“) provodio dane na imanju, u svom senovitom kabinetu, neumorno pišući i očekujući da im se pridruže njihovi sinovi, koji žive u Francuskoj, a za koje je svaki dolazak u zavičaj njihovog oca - izuzetna radost, još od detinjstva.

Sedeći na tremu Danojlićeve kuće, uz njegov omiljeni čaj, ignorišući vrelinu letnjeg dana i svoje godine, na pominjanje detinjstva onog dečaka koji je bosonog, sa novcem koji mu je za voznu kartu do Beograda pozajmio njegov profesor matematike iz gimnazije, zaiskrile su dečački oči pisca, uz onaj diskretni osmeh, koji je uvek odavao i veliku dobrotu i stidljivost.- Imao sam dosta buran život, jer od svoje 16. godine sam sebe izdržavam na razne načine. Dosta sam radio i ovde, i u svetu. Nisam se libio nijednog posla. To je moja sudbina, nisam je ja birao i sad kad pogledam unazad, nije ni najgora. Naprotiv. Upoznao sam dobre ljude i ovde, i u svetu. One loše sam izbegavao, a valjda i oni mene. Zahvaljujući dobrim, predusretljivim i gostoljubivim ljudima, mnogo sam proputovao. Kada mi je ovde bilo teško, a bilo je i toga, iz političkih razloga, imao sam kuda da odem, ko da me prihvati i pomogne mi. To su elementarne stvari, ali dragocene. Možda bi bolje bilo da sam imao mirniji život, da je sve to bilo urednije, rekao je Danojlić, gotovo ispovednim tonom.Oprobao se u svim književnim žanrovima, osim drame. A da ironija bude veća, njegov život nije oskudevao baš u takvim dramskim momentima.Došavši sa 17 godina bosonog u Beograd, jednog leta, izdržavao se prodajući novine i led. Zbog toga što bi mnogi nazvali - otežavajućim okolnostima, Danojlić je umeo pomirljivo da kaže kako je mnogo učio, ali da je to bilo često bez reda i ne u pravo vreme:- Položio sam veliku maturu privatno, u Beogradu, u 20. godini, diplomirao sam u tridesetoj, bez naročite potrebe - samo sam želeo da ne budem u kategoriji propalih đaka. Tu diplomu nikada nisam koristio, imam je i dan-danas, a na njoj piše da sam diplomirao sa prosečnom ocenom 9,50, zaista sa mnogo truda. Da je moj život bio mirniji, ne bih neke stvari dosta kasno naučio, a dosta sam učio i u školama, i van škola. Da sam sa ovom glavom imao neki mirniji život, možda bih bio solidniji i kao čovek i kao pisac. Po svojoj prirodi, strog sam prema sebi i skroman sam. Ne tražim ja neke uspehe, slavu i novac. Imam sve što mi treba. Ova siromašna zemlja Srbija mi je omogućila vrlo pristojnu starost. Doduše, mirno i lepo živim i u Francuskoj, duže od 35 godina. Ali, kao stranac, iako imam sva njihova dokumenta. Tamo se osećam kao - gost: dobro mi je, ali, kao da sam negde u Vrnjačkoj Banji. Znate - lep hotel, miran život, a srce mi je ovde negde...

Danojlić je u svoj svojoj elementarnoj ljudskoj i profesionalnoj etičnosti (mnogi ga smatraju srpskim etičkim pesnikom) definisao pesnika kao „krajnje naivno biće“, koje je pred svetom izloženo u svojoj „potpunoj emocionalnoj nagosti“. Zato i, kazao je, nije želeo da njegovi roditelji čitaju njegovu poeziju.- Bilo mi je neprijatno da roditelji čitaju to što sam pisao, naročito otac. S njim sam u detinjstvu imao dosta napet odnos, jer sam bio neposlušan. I inače, kad se neko prepozna u onome što pišete, to pomalo liči na nepristojnost. Sećam se, moja majka čitala je neki moj putopis „Brisani prostor“ a kad čovek putuje nailazi na opasnosti i na neprijatne ljude. Ona se toliko, sirota, plašila čitajući, kao da nisam bio tu, pred njom. Otac mi je rekao povodom neke moje dečije pesme, u kojoj ismevam nekog rmpaliju, porodičnog tiranina: „Pa, ovo sam ja...“ I to mi je bilo baš neprijatno, sećao se Milovan Danojlić.Išao je do škole pešice sedam kilometara u jednom pravcu, usput zadubljen u knjigu. Do 15 godine je napisao poneku pesmu. A onda je 1953. godine u Beogradu sreo Oskara Daviča, pokazao mu svoje pesme, za koje je čuveni pisac rekao da „uopšte nisu loše“. Te večeri je napisao 30 pesama - pokuljao je, reče ispovedno, ceo njegov dotadašnji život. Bila je to, govorio je, neka vrsta oslobođenja, eksplozija, emocionalno pražnjenje, nužnost da to iskaže. Otkako su se, posle tog susreta, Danojlićevi stihovi našli u prvom broju časopisa „Delo“, sve ostalo je - istorija. Čak i ona vremena kada bi ga kao pisca osporavali iz političkih razloga, kada mu nije bio dozvoljen ulazak u zgradu „Politike“, sve do 2020, kada je objavio prevod Šekspirovih soneta, a nije dobio nijednu kritiku... Osetljiv, ali naviknut na nepravde raznih vrsta, i ovo je Danojlić shvatio samo kao još jedan specijalitet beogradske kulturne čaršije...- Pisanje jeste moj nekažnjivi porok, jeste razgolićavanje. Mora se savladavati stid. Trudio sam se da ostanem u granicama pristojnosti. Zavidim ljudima koji smeju da celu "svoju utrobu" iznesu pred svet. Ja sam sačuvao stid. Ne volim ni psovke da upotrebljavam, bez velike potrebe. Nisam popularan pisac, nemam velike tiraže. Samo je jedna moja knjiga ("Dragi moj Petroviću, prim. aut.) prodata u 30.000 primeraka. Nikada nisam jurio tu vrstu poznatosti i slave, ali povremeno sretnem neke ljude, uglavnom žene, koji vidim da me potpuno ostvorenom dušom i iskrenošću primaju, da su razumeli sasvim ono što sam napisao. To me uvek ohrabri.

Milovan Danojlić bio je duboko ubeđen da svaki veliki pisac uči čoveka nacionalnom dostojanstvu. Do poslednjeg dana svog života bio je ubeđen da je moguća stvarna kulturna otvorenost prema velikom svetu, uz samopoštovanje.O etičnosti svog života, pred sam njegov kraj, Danojlić je rekao:- Trudio sam se da ne budem gad. Čoveku je najteže da polaže račune pred sobom. Ima malih grešaka koje učinite pred ljudima, zbog kojih se odmah pokajete, shvatite da nije trebalo tako da postupite. Postoji neka mera koju smo dobili rođenjem ili smo je vaspitavali, ona je u vezi sa naivnošću i dečijom otvorenošću. Postoje ljudi koje sam povredio... Teško je, treba strogo birati ljude s kojima ćeš govoriti, koga ćeš gledati u oči. Uvredio sam nehotice i neke žene, iako sam se trudio da uvek ostanem – čist.Sagradio crkvu gde je želeo da bude sahranjenO sebi je govorio da i nije neki vernik, ali da je disciplinovan.- Za 2.000 godina hrišćanstva, dao sam da se sazida jedna mala crkva na obližnjem brdu, gde mislim da me sahrane. Tu gde sam rođen, tu i da se odmaram, u širem smislu te reči ... Tu su sahranjeni i moji roditelji. Nisam još dao da se podigne nad praznom grobnicom spomenik, dok ne dođe vreme za to. Mada, to je praktično, da se deca ne gnjave, kad postane aktuelno. Na taj vrh brega sam se u detinjstvu često peo. Vide se Rudnik, Suvobor, Bukulja...Bonus video: Vida Ognjenović o Dejanu Mijaču

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vidaognjenovicodejanumijacugp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3345832"]