Čitavih 20 godina jedna violina napravljena pre gotovo tri veka u Veneciji tavorila je na jednom tavanu. Iz dubokog sna instrument koji je delo slavnih graditelja violina, porodice Gvarnerijus, probudio je naš slavni violinista Gordan Nikolić koji danas svira na njoj.
Retke, stare i dragocene violine našem proslavljenom instrumentalisti, bivšem koncertmajstoru Londonskog simfonijskog orkestra i vođi Holandskog kamernog orkestra nisu strane. I ranije je Gordan Nikolić svirao na violinama koje su pravili italijanski majstori, poput pomenute porodice Gvarnerijus, ili Lorencinija ili Storionea.
No, ova napravljena s početka 1740. godine neminovno kod njega budi asocijacije na Veneciju, Tintoreta i čitavu umetnost te italijanske „škole“. Ali, i na sve njegove kolege koje su je kroz bogatu istoriju držale u rukama. Među njima i najveći svetski koncertmajstori.
– Ta violina mi je data na korišćenje, bez vremenskog ograničenja. To je jedan divan instrument iz Venecije, koje je Petrus Gvarnerijus napravio daleke 1740. godine. I to je jedna violina koja je velikog bojnog kapaciteta. Prosto, kada je čovek drži u rukama misli na Tintoreta i celo to društvo tamo… Porodica Gvarnerijus je na specifičan način davala te dubine, nijanse instrumentima. Još uvek se osećam kao malo dete pored nje – priznaje nam Gordan Nikolić.
Dobio ju je na korišćenje pre godinu i po dana. Ali, još uvek oseća kao da je nova jer je potrebno, kako nam objašnjava, dve- tri godine da se takva violina upozna:
– Ali, mislim da to ni tada, s obzirom na njeno poreklo i istoriju, nije kraj upoznavanja. Kuriozitet jeste da je ta violina dvadesetak godina bila na jednom tavanu. Trebalo je da se probudi. Dakle, imala je jednu pauzu i sada ja pokušavam da je „vratim u život“ – kroz smeh nam priča violinista.
No, primećuje da je, bez obzira što nije korišćena dvadesetak godina, bila u dobrom stanju kada je stigla u njegove ruke.
– Za neke stvari je bolje da provedu jedno vreme u miru i tišini. Delikatna je i duga priča kako su violine nameštene, regulisane. U poslednjih tridesetak godina je tendencija da se instrumenti dosta forsiraju, a to kod ovog ne možete… Kada mi je rečeno da je ta violina dugo bila van opticaja, ja sam samo rekao: „Neka, dajte vi to meni“. Sviram na nekom vrlo „lakom materijalu“ koji je bio u modi pre Prvog svetskog rata. Do tada su se žice za violinu uglavnom pravile od ovčijih creva. A tokom rata su mnogi shvatili da su one praktične i za još nešto… Naime, iz instrumenata su vađene te žice da bi se njima ušivale rane povređenima. I nakon toga violinisti počinju da koriste metalne žice zbog velikih praktičnih prednosti. Onda su se krajem sedamdesetih pojavile i plastične žice, što je u celu stvar unelo dodatni nivo komfora. Ali, to je mač sa dve oštrice. Ja se sa ovim instrumentom vraćam na starinski odnos i mislim da će violina biti zadovoljna!
Iako je dobro znano da violine koju je gradila ova čuvena italijanska porodica imaju veoma visoku vrednost, naš sagovornik ne želi da je otkrije.
– Ova violina naravno ima svoju tržišnu vrednost, ali ja ne smem da je kažem. To nisu stvari koje se pričaju. Suviše je velika odgovornost imati to kraj sebe. Kada bi neko kojim slučajem ovu violinu ukrao, imao bi grdnih problema da to bilo kome proda. Zato što je ovaj instrument vrlo poznat svim violinarima i kolekcionarima. Ova violina je jedno umetničko delo izuzetne vrednosti – priča nam naš muzičar, dok u rukama drži to remek-delo. Vodi veliku brigu o njoj, čuva je u posebnom „kovčegu“, prethodno je stavljajući u dva „omota“ – jedan od belog, a drugi od plavog pliša i strogo vodeći računa gde sme, a gde ne da je spusti.
Iako je sa ovom violinom bez problema nedavno stigao iz Holandije u Beograd, tek ga zbog retkosti i vrednosti instrumenta čeka „zakonska procedura“:
– Ovaj instrument ne možete tek tako preneti preko granice. S obzirom da iz Evrope maltene nisam izlazio od kad sam dobio violinu zbog pandemije, problema još uvek nije bilo. Ali, uskoro me čeka vađenje pasoša za violinu!
Zašto je taj instrument takvo blago i zašto mu je potreban istinski pasoš jasno je ako se samo zaviri u istorijat porodice Gvarnerijus. U pitanju je čuvena porodica graditelja violina iz Кremone, malog italijanskog grada u Italiji, koji su svoj zanat pekli više od dve stotine godina, u 17. i 18. veku.
Pokretač porodične izrade violina bio je Andrea Gvarneri, koji je najpre počeo kao šegrt u radionici za izradu violina Nikola Amatija, a zanat je preneo na sinove Pjetra Đovanija i Đuzepea Đovanija Batistu. Upravo zahvaljujući njima violine iz radionice Gvarneri stiču veliko ime. Toliko veliko da dolaze „rame uz rame“ sa još jednim slavnih graditeljem violina iz Kremone- Stradivarijusom.
Tvorac Nikolićeve violine Petrus Gvarnerijus nastavlja zanat koji je deda započeo, ali se seli u Veneciju. Кombinovao je kremonsku i venecijansku tehniku u gradnji instrumenata. A danas su njegovi instrumenti izuzetno retki i jako cenjeni.
No, najpoznatiji iz te čuvene porodice i sada je Bartolomeo Đuzepe Gvarneri, poznat i kao Isus (Del Gesu). Baš je on na etikete svojih obavezno stavljao oznaku IHS, što je grčki akronim za Кristogram, odnosno monogram Hristovog imena.
Instrumente koje je pravila ova porodica svirali su neki od najvećih violinista svih vremena, od Nikola Paganinija do Jehudija Menjuhina. A vrednost instrumenata sa potpisom Gvarnerijus dostiže iznose od nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona dolara.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare