1
Talenat Igora Vuka Torbice me je do te mere dirnuo da sam mu prišla i rekla da moram da ga zagrlim... Jako se iznenadio, kazala je glumica Hana Selimović na tribini u Užicu posvećenoj pokojnom reditelju i njenom emotivnom partneru.
U okviru pratećeg programa 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala, Narodno pozorište Užice organizovalo je tribinu „Poetika Igora Vuka Torbice“. Mlad čovek a veliki reditelj, kakav je bio Torbica, bio je čest gost na ovom prestižnom regionalnom festivalu. Na svakoj od poslednjih šest festivalskih godina, u selekciji najboljih, bile su i njegove predstave. Reč je o reditelju koji je u malo godina napravio silan proboj na pozorišnu scenu, ne samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama u regionu. Na tribini su govorili ljudi koji su mu bili bliski, koji su ga poznavali i sa njim sarađivali.
– Kada gledam njegove predstave, shvatam da se radi o briljantnoj scenskoj rediteljskoj inteligenciji, što bi u Zagrebu rekli: Mogao je istovremeno u zraku da drži pet loptica. To je radio maestralno. On je sa scenskim znakovima, različitim vremenima, približavanjem klasike savremenosti, načinom glume onih koji su u njegovim predstavama igrali, ostavljao snažan doživljaj. Bio je jako principijelan, u vezi onoga što se događa na sceni kao i svega što se događa van scene. Gledao je kako se preko scene spaja pozorište i društvo, to mu je bilo jako važno, od toga nije odustajao i nije pravio kompromise. Zbog te njegove principijelnosti, koju su ljudi tumačili na različite načine pa i kao uobraženost, ja sam video kako on, kao stariji brat pokušava da digne ljude na sceni, od tehničkih radnika do glumaca. Bilo mu je važno da se ljudi trude, ako to rade, on će pomoći, nije podnosio da se ne trude. Od briljantnog držanja loptica u vazduhu i pravljenja čarolija od predstave, on je bio i jako empatičan čovek i po tome ću ga pamtiti – rekao je pozorišni kritičar i selektor JPF Bojan Munjin.
Scenograf i profesor Radivoje Dinulović, koji je veliki broj svojih predavanja posvetio upravo poetici Igora Vuka Torbice, prisetio se da je njegov prvi susret sa njim bio na FDU, kada je čuo da se priča kako je jedan student pobedio svoje profesore na nekom festivalu.
– Čitav Beograd je brujao o tome, a moram priznati da je meni bilo malo iritantno, činilo mi se ishitreno. To je bio subjektivan doživljaj, nakon čega sam pogledao „Razbijeni krčag“ kada sam jasno video da se radi o čoveku koji ima vrlo izražen odnos prema prostoru. On prostor razume, on je za njega važan i pristupa mu na jedan poseban način. Posle toga, ovde u Užicu sam gledao dve predstave – „Hinkemana“ i „Priče iz bečke šume“, i shvatio da je to čovek čije predstave želim da gledam. Moj osećaj je bio da je to reditelj koji bi, bez sumnje, mogao sam da radi scenografiju i smatrao sam veoma značajnim činjenicu da to ne radi. On je apsolutno vladao scenskim sredstvima u svim domenima i načinom na koji komponuje scensku situaciju. Imao sam osećaj, a imam i danas, da su tu potpuno ravnopravni- zvuk, svetlo, prostor, mizanscen, scenske promene, pokret… da je to vrlo precizno građena struktura – ispričao je o Igorevom radu Dinulović.
Alisa Stojanović, rediteljka i profesor na FDU podelila je svoja sećanja na Igora Vuka Torbicu kao studenta. Kaže da je njegovo oko je bilo filmsko, oko koje je polazilo od filmskog kadra.
– Od trenutka kada sam prepoznala kako razmišlja, veoma lako smo komunicirali. Bio je jako popularan na Akademiji, voleli su ga svi, imao je nešto lidersko u sebi, o njemu se pričalo. Međutim, njegov uspeh je nastao kada je hteo da napusti Akademiju, na kraju druge godine. Zadavala sam ko će koji žanr da radi i njemu dala komediju. Shvatila sam da je veoma melanholičan u izrazu, ali da jako reaguje na humor svojih kolega, bio je vrlo duhovit. Bilo mu je naređeno da radi komički žanr, a on je rekao da napušta Akademiju. Nakon toga se pojavio i napravio „Pokojnika“. Slučajno se desilo da smo ispit izveli u Ateljeu 212, posle čega su nas zvali sa JDP, a mi smo rado otišli i kod njih. Rešili su da zadrže predstavu na repertoaru i tako je počela njegova slava, na trećoj godini, kada je prvi put izašao u javnost. On je svoj stil i poetiku gradio veoma dosledno. Od „Pokojnika“ ka ovamo, u svakoj predstavi možete naći neki zajednički jezik. Zanimalo ga je lomljenje i mešanje žanrova, pa u svakoj njegovoj predstavi imate nagli preokret u drugi žanr, za koji ne znate kako se dogodio. Zapravo, njegove predstave jako liče na njega. Bio je jako komplikovana, kompleksna ličnost – istakla je Alisa.
Glumac Aleksandar Radulović, jedan je od onih koji je imao priliku da sarađuje sa Igorom Vukom Torbicom i sa kojim je radio na njegovoj poslednjoj predstavi u Pirotu. Pamtiće ga kao čoveka sa kojim se najlakše dogovarao ali i radio onako kako u dosadašnjoj dvadesetogodišnjoj karijeri nije imao priliku.
– Kao glumac i umetnički direktor kažem da je dogovor koji smo postigli jedan od najlakših pregovora ikada. Kada mi se, na moju ranije izraženu želju, javio za saradnju u novembru, na kraju budžetske godine, a ja sam morao da ga odbijem. Te noći oka sklopio nisam. Zvao sam ga odmah, narednog jutra i pitao da sačeka novu kalendarsku, budžetsku godinu. Za pet minuta smo se sve dogovorili. Reditelj koji je bio i ostaće veliki, čovek i profesionalac. Danas kada igramo tu predstavu, vidimo i čujemo ga u sali, rad sa njim je posebna škola, toliki je trag ostavio – ispričao je Radulović.
Glumica Mia Biondić , koja je igrala u Torbicinim predstavama „Hinkeman“ i „Tit Andronik“, u trubini je učestvovala video linkom. Kaže da je početak saradnje sa igorom za nju bio veliki preokret ali da to što je proživljavao Torbica sa okruženjem, za pojedince ostaje odgovornost sa kojom će se boriti čitav život.
– Radi se o prijatelju, pa je moj doživljaj lišen fascinacije. Kad je neko tvoj, srećan si što od njega možeš učiti, provoditi vrijeme i rasti. Kada sam počela raditi na prvoj njegovoj predstavi, moj život se preokrenuo. Sećam se da sam mu tada rekla: Zajebao si me sad, jer jednom kad sjedneš u mercedes, više se ne možeš u škodi vozit. Tako biva kad počneš radit sa ljudima koji jako osjećaju svoj posao a pri tom ga i žive i imaju jednu kolektivnu svijest u svim faktorima podjele kolektivnog rada koje se zove kazalište. Pri tom ima isti fokus na društvo u kojem se nalazi, takvi ljudi se uopće rijetko nalaze, bilo gdje a ne samo u našim umjetničkim krugovima. Mislim da se desila strašna pogreška kolektivne društvene odgovornosti, da prema takvim umjetnicima nemamo drugačiji senzibilitet, uvijek imamo problem kad je neko bolji od nas. Mislim da će se neki ljudi sa tom odgovornošću morati borit cijeli svoj život – rekla je glumica Mia Biondić.
Tribini je prisustvovala i glumica Hana Selimović, koja je bila i u emotivnoj vezi sa rediteljem. Između ostalog, rekla je da je potrešena činjenicom da ovo društvo piše jednu istoriju zlostavljanja svojih građana, pa tako i onih najboljih među nama.
– Kada se nepravde dugo žive, počnu da deluju kao neminovnost, sa kojom se mora izaći na kraj a nije tako. Nije uvek na nama da sa tim izlazimo na kraj, sa nekim stvarima se ne treba, ne mora i ne sme izlaziti na kraj. Igor i ja smo kao dve socijalno anksiozne i u principu autistične osobe često ljudima delovali arogantno, pa tako i jedno drugom. Upoznali smo se na fakultetu i četiri godine nismo razgovarali, nismo se javljali jedno drugom. Ipak, otišla sam da pogledam „Pokojnika“. Njegov talenat me je do te mere dirnuo da sam mu prišla i rekla da moram da ga zagrlim… Jako se iznenadio. Još jednom se nešto slično desilo, tada sam već bila njegova devojka: Gledala sam generalnu probu Hinkemana koja me je do te mere uzbudila i promenila trajno moj pogled na pozorište. Kada se predstava završila, grcajući sam otišla iza scene, u pokušaju da glumcima nešto kažem i dugo sam plakala. Uplašio se da sam pobegla, jer mi se nije dopalo, a ne želim to da mu kažem. Ti nesporazumi primanja i neprimanja komplimenata govore o velikoj osetljivosti iz koje su proizilazile najlepše stvari. On je umeo da obujmi različite vrste znanja. Njegovo poznavanje likovnog aspekta umetnosti, literature, filozogije, muzike, je bilo je ogromno. Umeo je sve te stvari koje, su obeležavale njegov buran unutrašnji život, inkorporirao u jednu eksploziju, kakve su bile njegove predstave. Ja i dalje živim u društvu koje to nije umelo da neguje, to je strašno – zaključila je Hana.
O Igoru Torbici govorila je i dramaturg Katarina Pejović, koja je zajedno sa njim stvarala predstave. Ona je istakla da je njegovo renesansno obrazovanje bilo u apsolutnom neskladu sa njegovim godinama. To je postajelo čudno u odnosu na neke lje kada krenu da se čude tome da neko ko još nije imao ni 30 godina života, poseduje znanje jednog mudrog sedamdesetogodišnjeg Erudite.
– Za njega, pozorište nije bilo posao ni poziv, već podjednako važno kao život, na način koji se jako retko sreće. Ljudi su očigledno u susretu sa tim znali da osete neku nelagodu. Iz te nelagode, ako bi se dijalog između njih odigravao na relaciji nekih statusnih pozicija onih koji odlučuju, ta nelagoda je proizvodila jedan veliki otpor i rezanje, ili kako je on to voleo da kaže, skrajnutost. Kada u vremenu u kome više ne postoji hrabros da se govori kroz prizmu istine, čini se da se sve može reći a nije tako. Kada se kaže istina onda to proizvede jedan tako stravičan otpor koji dovede do stvari do kojih je doveo kada je Igor u pitanju – rekla je na kraju Katarina Pejović.
Bonus video:
Hana Selimović
