2
Zaista nije uobičajeno da čovek dva puta piše o jednoj istoj predstavi. Ali kakva je samo to predstava! Svaki put drugačija, svaki put toliko iznenadna u svom zarivanju ognjevitog koplja strastvenog života pravo u vaše grudi. Reč je, naravno, o predstavi „Krvave svadbe“ Federika Garsije Lorke (1898-1936) u režiji nikad prežaljenog Igora Vuka Torbice (1987-2020). Dva osetljiva kavaljera, susrela su se tako preko vremena da zajedno sačine jedno neverovatno delo, nakon kojeg svaki put izlazite napolje očarani i zgromljeni.
37. Grad teatar Budva: Federiko Garsija Lorka – „Krvave svadbe“, režija Igor Vuk Torbica, Scena između crkava u Starom gradu
Koprodukcija JU „Grad teatar“ Budva i Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad – predstava „Krvave svadbe“ po istoimenoj drami Federika Garsije Lorke – i čitavih pet godina nakon svoje premijere 2018. jednako je relevantna, uzbudljiva, zapanjujuća, nepredvidljiva. Ona je takva zbog svojih prefinjenih glumaca dabome (Varja Đukić, Milica Grujičić, Ivana Mrvaljević, Pavle Popović, Branka Otašević, Vukašin Ranđelović, Miroslav Fabri, Bojana Milanović Popović, Maja Stojanović, Dušan Vukašinović, Filip Đuretić, Nenad Pećinar), njihovih nezaboravnih glasova (scenski govor dr Dejan Sredojević), zbog neverovatne scenografije Branka Hojnika, zbog otmenih kostima Jelisavete Tatić Čuturilo, zbog dizajna svetla Milice Stojšić u ulozi svojevrsne uveličavajuće optike prizora, kao i zbog muzike Vladimira Pejkovića što razgoreva svoja dejstva na halucinantnom potezu od senzualnog do sablasnog. Ali, ona je – da kažemo pravo – takva pre svega zbog režije Igora Vuka Torbice.
Zašto je ovako talentovan čovek morao da nas napusti, pitanje je sa mnoštvom mogućih odgovora, verovatno. Zašto je morao da uz sve to napusti i teatar – čista je tuga i neoprostiv gubitak. Treba neprestano razmišljati o ranjivosti onih najnadahnutijih među nama. Jer, stvarati ovako čudesne komade na sceni, svakako da nikoga ne čini lakom osobom – darovito biće nosi se sa teškim mislima, komplikovanom filozofijom autentičnog ličnog doprinosa, patnjom nastajanja makar zrnca divote što će nas sve spasiti. Ono stremi da svet izume svaki put iznova, oblikuje kosmos različit od dotadašnjeg, da ponovo otkrije mesečev sjaj, ljuti miris trava, šuštanje uštirkanih haljina i prinese našem sluhu onaj „topot konja po zategnutom dobošu ravnice“ što bubnja sve bliže. Ili, još jednom, Lorkinim rečima: „Oh, kako je utonuo u misli plamen svetiljke!/Kao indijski fakir zuri nemo u svoju sjajnu nutrinu od zlata/I zamuti se samo kada sneva podneblja neka daleka, bez vetra“. Igor Vuk Torbica bio je, ukratko, taj plamen svetiljke.
Godine će proći, mnogo koji reditelj će se latiti „Krvavih svadbi“, biće i dalje genijalnih postavki, filigranskog rada, trnaca što nas podilaze u gledalištu – nikada previše često, ali ipak. Oduševljavaćemo se zbilja mnogo čime, ne samo Lorkom, tako i treba uostalom, otkrivaćemo stare i nove komade, nepoznate dimenzije izražavanja, buktaće sa pozornice lepota i snaga, opet će se ljudi opijati emocijama samo da naslute istinsku stvarnost iza svih ogavnih fabrikata. Ali, ova osećanja, ove tajanstvene senke i delikatno ogoljavanje ličnog pakla muškaraca i žena svuda po zemaljskom šaru, ovaj dijamantski skalpel što reže nežno i sa dubokim razumevanjem samu srž nesreće više generacija, ova bolna krasota i neuništivo uzdanje u sred ništavila, ovo umorno ali nepokolebljivo neimarstvo da se ostane čovek – tačnije žena – u pustoši svega… niko to nije bolje osvetlio kosmičkim reflektorom i krhkim ljudskim fenjerom od Igora Vuka Torbice.
Stoga su ove „Krvave svadbe“ njegovo delo, koliko i Lorkino.
Šta imamo najzad ovde, šta zgrabiti i sačuvati od sveg obilja? Konje koji poput lokomotiva jure kroz predeo – najpre pod veselim svatovima, odmah zatim podbodeni mamuzama žudnje za ljubavlju, za osvetom – noseći svoje jahače raskomadanih srca, pomućenog razuma, uzdrhtale od one čudovišno hladnokrvne balistike sudbine. Nasuprot njima, snoliki je svet žena što poput boginja posmatraju događaje, a katkada ih i same prouzrokuju. One raspliću jade prohujalih vekova sa neporecivom uzvišenošću, dostojanstveno uzdišu za svojim najvoljenijima, bili oni živi ili mrtvi, i predosećaju negde unutra, u pamćenju vlastitog pola, onu neizbežnu mušku nesreću, proklinjući puške i pištolje i najmalenije nožiće, ašove, vile i svako ubojito oruđe uopšte.
Znaju one šta znači voleti, roditi, gubiti, trpeti, nakon svega postojati. Ili, rečima Majke: „Stotinu godina da živim samo bih o tome govorila. Najpre tvoj otac mirisao mi je na karavilje, a nisam ga milovala ni tri godine. A zatim tvoj brat. Zar je pravo da tako majušna stvar kao pištolj ili nož obori čoveka jaka kao bik? Nikada neću zaćutati“.
No, ta neimenovana fatalna sila prati odvijanje događaja od trenutka kad on, pod pritiskom žestine uzburkanih varnica krvi, napusti svoje ležište i krene niz metafizičko sečivo, do pogotka u metu. I nikada to nije srećno uzmahivanje. Jer, samo smrt sledi na koncu te zavodljive i momentalno iscrtane putanje u životopisu. Nema srećnog završetka.
Žene su glavni heroji ovde. Njihova mudrost oduševljava i zaleđuje. One su sestre, majke i kćeri, one su zadivljujuće poput stoletnih stena i fragilne kao leptiri. Njihova cvetajuća sočnost ispisuje ovakve drame, one privlače zvukove, diriguju horom čovečanstva, zaodevaju se parfemima prirode i misterioznim sadržajem svojih devojačkih i supružanskih kovčega. One postoje i nadživljavaju, one osuđuju i opraštaju, one se suočavaju sa sopstvenom krivicom i obznanjuju je javno, one nude svoj život nesebično i ne drhte pred dželatima zle sreće, one…
Igor Vuk Torbica uzdigao je ženu i ženstvenost do zakona univerzuma. To ženstvo i junaštvo u njegovom tumačenju suptilno je i neodgonetljivo, satkano od bajkovite čulnosti, gotovo da i ne postoji kao nešto opipljivo i telesno, već pre kao dȕh ideja, suština stava, fantom slobode. Nasuprot raspomamljenim muškarcima, sujetnim, nesigurnim, grabljivim bez ostatka da preotmu i po svaku cenu zadrže svoj ženski ulog u beskrajnom ruletu, neprekidnom hazarderskom dokazivanju svoje nadmoći, nečastivoj partiji karata sa suparnikom – a zapravo istim takvim nesrećnikom kao što su i sami – žene su pune nijansi, one su vilinska bića što nastanjuju večnost. I eto, svakome je dodeljeno ovde po zasluzi: muškarcima život kao trenutak nasilja – ženama neprolazno bivstvovanje.
Važno je da su ove „Krvave svadbe“ poziv da se rane zacele, u ime života. Svako mora pronaći svoj način, bez ikakve sumnje, ali je možda došlo vreme da se zveckanje oružjem zameni razboritošću i pomilovanjem. Nema nam druge nego da bar pokušamo.
Bonus video: Predstava o Tesli
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare