5
U anketi o predloženom povećanju televizijske petplate jedna Beograđanka je bila surovo iskrena: ''Ne interesuje me to uopšte, ja gledam isključivo Pink''.
Ta rečenica mi odzvanja u svesti od kada sam je čula. I pokreće bezbroj pitanja: da li je ta građanka pravi patriota, za razliku od onih koji se informišu u drugim medijima drugačijim od Pinka? Da li su ona I bezbroj takvih ikad čuli za neku temu kojom se bavi ono najviše, istraživačko novinarstvo? To je ono novinarstvo koje teži da isčačka nešto što neko po svaku cenu pokušava da sakrije od javnosti. Na osnovu kojih informacija ta građanka donosi odluku za koju politiku će se opredeliti, za koga će glasati? Kako ona vaspitava svoju decu? Za koje vrednosti se zalaže? I, najzad, da li je ona uopšte ima uvid u najvažnije teme koje se tiču njenog života? Da li ona stvarno živi ili samo preživljava?
Možda je odgovor na neko od ovih pitanja dobila ako je za trenutak dugme na daljinskom zaustavila na kanalu koji prenosi zasedanje srpskog parlamenta gde armija ostrašćenih mladih lavova obavlja verbalni pogrom medija drugačije orijentacije i naziva ih nepatriotskim stranim plaćenicima. Čula bi i da se neki umetnici usuđuju da misle svojom glavom i da se usuđuju da na tim, neprijateljskim medijima govore u politici?! Videla bi i da nas to na šta nas upozoravaju doktori o pandemiji samo uznemirava, pa je najbolje ne gledati, ne slušati i ne razmišljati o takvom subverzivnom sadržaju. To bi je učvrstilo u odluci da nipošto ne menja kanal, da ostane na Pinku, zapravo da ne skida oglav. Jer, čemu svo to nepotrebno talasanje u najboljem od svih svetova?
U studiji Demokratija bez žurnalizma? Suočavanje s društvom dezinformacija, Viktor Pikard, profesor medijskih studija na Anenberškoj školi Univerziteta u Pensilvaniji, tvrdi da ćemo se, ako ne sačuvamo kvalitetne medije, suočiti sa – smrću demokratije. Ima li uopšte demokratije bez suprotstvaljenih mišljenja? Ukidanje lokalnih medija prva je posledica pogubnog virusa koji se i pre korone proširio globalno. Tržište, socijalne mreže i vlastodršci nameću imperative koji širenju tog virusa izuzetno pogoduju a oni ukidaju potrebu za lokalnim, međunarodnim, političkim, istraživačkim novinarstvom – tim temeljima svake zdrave demokratije. Potrebno je, smatra profesor Pikard, ponovo izmisliti novinarstvo. To je, pokazuje nam ova užasna pandemija, sada izuzetno značajno. Širokoj publici neophodan je živ, vibrantan, raznolik, pouzdan, finansijski podržan medijski sistem u kome će pouzdana informacija potisnuti propagandu. Demokratiji je neophodan kvalitetan žurnalizam – kao čist vazduh našim namučenim plućima.
Knjiga koju sam upravo pročitala, Dragi Edvarde, autorke En Napolitano nije samo još jedan bestseler Njujork tajmsa. Objavljena ove, 2020.godine to je lekovita, terapijska knjiga koja nas uči kako da prebrodimo post traumatski šok, kako da se suočimo sa gubitkom najbližih, kako da nastavimo i kada mislimo da nema izlaza. Ukazuje kako naći smisao u najtežim vremenima. Edvard je dečak, jedini preživeli među 183 putnika avinske nesreće. Među putnicima su bili njegov otac, majka i stariji brat. On nas uči ne samo kako preživeti gubitak svega nego i kako nastaviti dalje, kako živeti. Autorka nam nudi vrhunsko pripovedanje, majstorski isklesane likove, virtuozno pronicanje u ljudsku moć da se posle svega ponovo sastavi i da krene dalje.
Topla preporuka.
