Piše Neda Todorović: Njih trista, a mi ništa

Ovo je nedelja u kojoj su popustile kočnice. Do sada, ništa se nije moglo. Sve je za kategoriju građana 65+, kojoj pripadamo Z. i ja bilo merama vanrednog stanja propisano - u minut i u metar.Do sada smo bili pod režimom policijskog časa. Od sada, ne postoje više nikakve zabrane. Ući u zemlju može se sada, odjednom, bez dokaza da ste testirani, da ste negativni na virus. Tj. bez kucanja. Sve se, od sada, preko noći, zasniva samo na građanskoj disciplini, ustvari na našoj samodisciplini. U svom obraćanju građanima Velike Britanije, povodom pandemije i njenih pogubnih posledica, kraljica Elizabeta II je nekoliko puta pohvalila samodisciplinu svojih podanika. Samodisciplina je pitanje stepena razvijenosti građanskog društva, ona je  racionalno upravljanje sobom, svojim postupcima, ona je podvrsta emocionalne inteligencije. U društvima u kojima je nema, vlada anarhija i(li) tiranija. Brojni su ovdašnji primeri, na ovom nivou pandemije, neracionalnog, nehumanog, bolesnog, okrutnog, neljudskog ponašanja građana: Nasilje, tuče, prebijanja, pokolji i ubistva u porodicama, samoubistva... Evidentno je da ovde ne funkcionišu ni institucije kao i da nema ni elementarnog nivoa samodiscipline. O plemenitosti koja bi bila logična reakcija na ovakvu krizu da i ne govormo.Upravo sam pročitala izvrsnu knjigu ''Život se sa mnom mnogo poigrao'' Davida Grosmana, najznačajnijeg izraelskog autora.  U pitanju je život tri generacije žena -  bake, majke i kćerke -  obeležen iskustvom babinog boravka na Golom otoku u uslovima nezamislivog nečoveštva. Pisac pokušava da objasni surovost nedavnog građanskog rata na Balkanu i onoga što su bivši Jugosloveni radili jedni drugima:''Balkan je uživao u tome. Nešto im je zaostalo od onoga što su Turci njima radili. Nešto abnormalno je ovde ostalo. Videli ste okrutnost u ratu koji je ovde bio nedavno, tako nešto se nije u svetu desilo, možda je u srednjem veku bilo ovakvih stvari''.U ovom pasusu nalazim deo odgovora na ovo što nam se trenutno događa. A ima i onoga što je svojevemeno, pre tačno pola veka, dalekovido predvideo futurolog Alvin Tofler u ''Šoku budućnosti''. Smatrao je da će vesti biti dostupne onog trenutka kad su plasirane, da će se osobe istog pola venčavati i podizati porodicu, da će nasilje i prirodne katastrofe (pandemije, prim. a) imati globalne razmere, a da će se nauka i tehnologija razvijati tako brzo da veći broj ljudu neće moći da prati promene pa će se ''isključivati'' iz života.Logično bi bilo, razmišljam, da na situaciju ukazuju intelektualci, da oni, kao avangrada, ponude izlaze iz ambisa. Da se ne isključuju iz života.  Mogu li oni to? Ako mogu zašto to ne čine? Apel nekoliko stotina svetskih naučnika protiv ugrožavanja demokratije u Srbiji, na čijem su čelu Jirgen Habermas, Noam Čomski, Toma Piketi, Džudit Batler, pokazatelj je kako intelektualci reaguju na ugrožavanje prava na slobodno izražavaje mišljenja. Nelogično je što ovdašnji intelektualci na to ne reaguju masovno. A da li je baš nelogično? Pa ovde su intelektualci proglašeni lažnom elitom, materijalno su uniženi do te mere da dizanje glasa u javnosti može da ih odvede i ispod egzistencijalnog minimuma. Ko iz te pozicije može glasno da se zalaže za demokratiju? Autorski tekst predsednika SANU Vladimira Kostića objavljen u NIN-u dobar je primer.Danas mi poštom iz Zagreba stiže knjiga Sofije Lorand ’’Feministički izazov socijalističkoj državi u Jugoslaviji’’. Ovu knjigu autorka, koja je saradnica na Fakultetu istorije Univerziteta u Kembridžu, prvobitno je objavila na engleskom, ovo je njeno hrvatsko izdanje. U knjizi se govori o 70-im i 80-im godinama 20. veka u SFRJ, zapravo o grupi žena koje su u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani  odigrale značajnu ulogu u pozitivnim promenama. Ova knjiga “posveta je tim hrabrim ženama koje se ne boje izreći svoje mišljenje i svoje stavove, koje su bacile rukavicu u lice  ne samo muškim olegama nego i Komunističkoj partiji”, piše na koricama. To je vreme kada sam doktorirala na temu “Ženska žtampa u Jugoslaviji i kultura ženstvenosti” i kada sam uređivala “Bazar”. Moj doktorat i način uređvanja tog klasičnog ženskog časopisa mogu da ubrojim u jedan su od primera analiziranih u ovoj knjizi.