Ova rimovana dosetka bila je izraz hrabrosti onih koji su se te, 1961. godine osmelili da duhovito prokomentarišu istorijski događaj: Prvu, osnivačku konferenciju pokreta nesvrstanih zemalja, od 1 – 6. septembra. Jasno se svega sećam. Nezapamćenog, velikog spremanja Beograda, grada domaćina, prestonice FNRJ, renoviranja restorana i hotela, rušenja nehigjenskih naselja u centru, prvih svetlećih reklama na Terazijama, nicanja novih ulica, noćnog osvetlenja Kalemegdana... Sećam se i Branka Pešića, gradonačelnika, koji je tim promenama znalački rukovodio.
Sećam se sveopšteg uzbuđenja, prenosa događaja na TV Beograd, filmskih žurnala u kojima Josip Broz dočekuje lidere zemalja koje su se u eri hladnog rata i blokovske podeljenosti planete opredelile za treći put – nesvrstanost. Tito, Naser, Nehru, Makarios, Nkrumah, Sukarno, Sihanuk, Burgiba, Sirimavo Bandaranaike, kraljevi Husein, Hasan drugi i Hajle Selasije („Doš’o nam je Selasije, komunista iz Azije“. Nije bilo bitno da li je Etiopija u Aziji ili Africi, važna je bila rima ), Gadafi, Obote, Njerere, U Nu… I, predstavnici revolucionarnih, antikolonijalnih pokreta Azije i Afrike koji su se još borili za nezavisnost. Pevalo se i: „Nema onog koji smije rastavit’ nas od Zambije“.
Posle letnjeg raspusta počinjala je nova školska godina. Išla sam u sedmi razred Osnovne škole Starina Novak. Dobili smo, kao uvek, zadatak da opišemo događaj koji je obeležio naše leto. Tema mog domaćeg rada bila je ta istorijska Konferencija koju je pratilo 850 domaćih i inostranih novinara! Izgleda kao da sam već odabrala buduće studije političkih nauka i profesiju novinara.
Gledamo Zdravko i ja snimke tog istorijskog događaja. „Eno mene“, kaže Zdravko koji je, kao najmlađi reditelj tri godine stare TV Beograd, bio asistent reditelja prenosa, Slave Ravasija. Vidimo ga, sa slušalicama na ušima u svečanoj Sali Narodne skupštine. On je satima stajao pored kamere i gledao sve te istoriske ličnosti. Seća se i da je, za vreme Konferencije, iako su sve druge aktivnosti u Beogradu bile zaustavljene, preko veze polagao vozački ispit koji „nije trajao ni deset minuta“.
Mislim da od tada do danas onako ludački vozi, a ja sam svaki put u predinfarktnom stanju.
U Beogradu je upravo održan Samit 105 zemalja i brojnih međunarodnih organizacija, povodom šezdesete godišnjice Pokreta nesvrstanih. Svet je ponovo u eri hladnog rata ali nema više onih velikih lidera čija su imena ušla u istoriju.
Čitam izvrsnu knjigu priča Bernharda Šlinka „Boje rastanka“ (Plato ), o poverenju i izdaji, o pretećim i moćnim uspomenama. „Pamćenje je reka koja ponese brodić sećanja čim ga porinemo… Gde su u njegovim sećanjima spavale te slike? Zašto su sačuvane baš one?Stalno mu je dopiralo do svesti nešto iz istorije: rečenice, likovi, događaji… Da li je previše živeo u prošlosti? Da li je premalo živeo u sadašnjosti“?
Srećan rođendan, mislim gledajući grupni portret tih anonimusa u svečanim odelima. Nigde ni senke onih velikana. Pokret je, kao i mi, ostario, penzionisao se. Ideali su se istanjili, ideologije su se potrošile. Samit se, posle dva dana priče, završio velikom rođendanskom žurkom na kojoj se igralo kolo i – posetom Sajmu naoružanja. A onaj Pokret nesvrstanih bio je mirovni, nenamenski.
Rastanak?
Bonus video: Srbija i Nesvrstani, istorija ili budućnost
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar