Piše Neda Todorović: Mini vodič kroz građansku neposlušnost

Sreda, 15. april; 5,14h.

Danas je tačno mesec dana od kako nismo kročili na ulicu. Pošizićemo. U sebi vodimo ‘’neravnopravnu borbu sa samim sobom’’. Sa neizdržom. Izaći, makar, samo preći ulicu, vratiti se i pobeći nazad liftom. A napolju ćemo osmotriti teren: koliko je to, tih obećanih 300m?  Da li stiže gore, do Madere, a dole bismo sigurno prešli Cvetni trg i Kralja Milana. Naše mogučnosti su i Krunska, levo i desno. Da li bismo stigli do Turske ambasade nalevo, ili do muzeja Nikole Tesle, nadesno? Treba to tačno izmeriti. Treba poštovati ovu jedinstvenu naredbu u čitavom čelovečestvu. Čini nam se da bi nam taj mali akt građanske neposlušnosti – promoliti nos – dao impuls da izdržimo do onih velikodušno obećanih pola sata i onih još velikodušijih 300 metara,  iduće nedelje, posle Uskrsa. 

A kako li je tek deci? Moji izvori informacija obaveštavaju me o različitim primerima dečijeg neizdrža u zatvorenom prostoru:  Biljanine unuke su iz zida izvalile lavabo; moj Maksim je oštetio vrata mašine za pranje posuđa; Z-ov Petar, koga roditelji animiraju da trči, trči, trči, ostaje na nogama na cilju maratona po kući gledajući sažaljivo roditelje popadale po podu. Što ste stali, pita ih?

U ponudi različitih sadržaja, pojasa za spasavanje u izolaciji, na internetu dominiraju dela vrhunske kulture: postavke velikih svetskih muzeja, pozorišni komadi i opere, izložbe, filmovi, spomen domovi značajnih ljudi, onlajn biblioteke… Šoubiznis, estrada, jeftina zabava… kao da su se zaturili negde u prevodu. Rijaliti programi su nestali sa TV ekrana u svetu, egzistiraju još samo ovde. I tu smo jedinstveni, uproks građanske inicijative da se uklone kao teg najniže duhovnosti. Italijanski pisac Klaudio Magris govori o ‘’kulturnom Alchajmeru’’,  o nedostatku znanja o prošlosti koje rezultira odsustvom društvenog pamćenja. Pa kako onda pojave i ličnosti staviti u istorijski i društveni kontekst, pitam se. Svedok sam da je svaka nova generacija studenata, u poslednje dve decenije, donosila na fakultet, sve niži nivo znanja. Sve veči broj mladih novinara svoj posao obavljaju ubeđeni da život počinje od njihove generacije.

Među knjigama u mojoj ličnoj čekaonici za momente kad budem imala malo vremena, već neko vreme stoji briljantno delo od 723 strane. Autor knjige ‘’Ljudi Politike, Leksikon saradnika ( 1904-1941)’’ je jedna izvanredna ličnost, Slobodan Giša Bogunović. Evo, najzad mogu da u miru uživam u ovom fascinantnom leksikonu. Giša je jedan od modernih srpskih enciklopedista obdaren istraživačkom strašću, stilističkom prefinjenošću i građanskom kritičnošću. Poznat je čitaocima ‘’Politike’’ u kojoj je objavljivao zapažene eseje. Manje je poznato širokoj javnosti da je Giša sin Uglješe Bogunovića, arhitekte, projektanta zgrade ‘’Politike’’ i Milice Ribnikar Bogunović, kćerke Vladislava S. Ribnikara, potomka osnivača i direktora Politike i Tanjuga i, Stane Đurić Klajn, muzikologa.

“Politika” je bila jedna od velikih tekovina Srbije, a bila je najstariji i najuticajniji dnevni list na Balkanu od 1904. kada je osnovana. Postavila je temelje domaćeg žurnalizma u vreme, po rečima autora, ‘’kada se novinar javljao ne samo kao svedok događaja i prenosilac vesti, već i kao tumač, komentator, istraživač, prosvetitelj… čitaočev advokat, slobodoumni mislilac… kulturni poslenik, stvaralac, u punom smislu reči’’.  Želeći da bude slobodan list, da postigne uređivačku nezavisnost, “Poltika” se držala načela svojih osnivača – nepristrasnosti, natpartijnosti, nesenzacionalizma. To je podrazumevalo ‘’kritikovati vladu potpomažući opoziciju i štititi vladu od neosnovanih napada opozicije’’. A sve to ‘’činiti jasnim i čistim jezikom, preciznim i čvrstim izrazom, ‘’beogradskim stilom’’. Na listi tih nekoliko stotina ljudi Politike, među biografijama najistaknutijih saradnika, diplomata, naučnika, umetnika, našle su se najveći umovi svog vremena, ‘’intelektualno plemstvo’’ poput Stevana Sremca i Branislava Petronijevića, Branislava Nušića, Jovana Cvijića, Jovana Dučića, Slobodana Jovanovića, Ive Andrića, Crnjanskog… Među urednicima i novinarima bili su Vladislav S. Ribnikar, Bata Vukadinović, Dušan Timotijević,  Predrag Milojević, Bogdan Popović… Nemoguće ih je sve i nbrojati.

Ovu dragocenu knjigu trebalo bi da pročita svako ko je u ovoj profesiji, a naročito današnji naslednici ove slavne tradicije koji ovu knjigu, objavljenu pre godinu dana u izdanju “Politika” AD, nisu udostojili ni običnog prikaza.