0
Subota, 25. april; 6:20h
Druga, sinoćnja šetnja bila je – depresivna. Tokom prve, bili smo u euforiji zbog osećaja varljive slobode. Getoizacija u okvirima starosne grupe ne podstiče optimizam, naprotiv. Setila sam se svojevremenih boravaka u Norveškoj, u jednoj od zemalja odlične socijalne zaštite. U Oslu sam videla gradske trgove okružene zgradama dečjeg vrtića, škole, studentskog doma, doma za stare, kafeima i prodavnicama… Ideja je da samo zajednički život različitih generacija, njihovo međusobno komuniciranje a ne njihovo odvajanje, ima efekte psihološke podrške za sve te generacije.
Ovo je za nas vreme suočavanja sa ličnom nemoći i sopstvenim bolom. Statistički podaci – ovde preminulo ovoliko, kod nas toliko – koje svakodnevno dobijamo na globalnom, nacionalnom, gradskom nivou, postaju svakim danom sve više samo neke bezlične cifre, na koje svi polako oguglavamo. Iako se radi o najjačoj mogućoj i najpotresnijoj informaciji – o smrti ljudi. Na te brojke reagujemo kolektivnom, uopštenom tugom, postajući postepeno bezosećajni roboti koji se ponašaju onako kako to nauka, socijalna psihologija i predviđa.
Pravo saosećanje, individualni bol mnogo je snažnije izražnije izraženo na ličnom nivou. Pogodi nas tek kad čujemo da je preminulo neko, određeno lice; ili drama pojedinaca, golgota, koju su neki od ljudi prošli pokušavajući da se testiraju i stignu u bolnicu; pa haos u zdravstvenim institucijama nepripremljenim i za uobičajene postupke, o kriznim da i ne govorimo; zatim, vesti koje stižu o nejubaznosti i nekompetentnosti nekih osoba zaduženih da pacijente usmere, posavetuju i umire…
Sve to nas pogađa snažno i lično. Lakše se identifikujemo sa ljudima iz naše sredine, žrtvama bolesti i nespremnosti, nego sa hiljadama, stotinama hiljada onih koje je epidemija odnela tamo negde, u svetu. Pogađaju me, naročito, rečiti detalji, slike i video snimci o nehumanom i neprofesionalnom ponašanju odgovornih, o nehigijeni i nemaštini u zdravstvenim ustanovama, o redovima bolesnih ljudi koji satima čekaju pred bolnicama…
Bes mi izaziva sekretarica direktora zdravstvene institucije koja sinu teško obolele žene spustila slušalicu; šokira me fotografija pacijenta koji kleči pred vratima sobe za osoblje pošto nedeljama ne dobija rezultate testa; zgražavam se zbog oštećenih, ulegnutih, isprljanih dušeka u bolesničkim sobama; zbog neoprane, prašnjave ćebadi na sajmu; zbog odsustva higijene u WC-ima i kupatilima zdravstvenih ustanova.. .A posebno me pogađa što se za sve ove nedostatke sa zvaničnih mesta optužuju neposlušni građani, to uporno ruženje naroda koji “ nije poštovao mere“. Na mojoj lestvici bola navedeni primeri su na daleko višem mestu nego hladni statistički podaci.
Ipak, emotivno me najviše potresaju pozitivni, dobri primeri. Lekari i osoblje, volonteri, organizacije i pojedinci, poznate ličnosti… koje doniraju vreme, novac, opremu, lekove, hranu… Navedeni imenom i prezimenom, oni predstavljaju onu psihološku podršku značajnu koliko i materijalna pomoć. To su istinski junaci epidemije, a nedovoljno ih je u medijima. Oni kojih je mnogo, mogli bar malo mesta da im ustupe.
Dirnula me je postavka izložbe fotografija Jugoslava Nikolića o beogradskim beskućnicima u vreme vanrednog stanja pod naslovom “I oni bi ostali kod kuće“. Slike su snimljene posle uvođenja policijskog časa, na potezu od Terazija do Kalemegdana. Tek što su postavlljene u Knez Mihailovoj ulici, preko puta palate Albanije, kod Optike, brzometno su skinute. Izložba je trajala svega 6 sati! A bila je odličan način da se skrene pažnja na one najranjivije, najnezaštićenije, najnesrećnije, da se podstakne saosećajnost i građanska inicijativa. Zar je rešenje da se pravimo da te ljude ne vidimo i da za njih ne znamo.
Sinoć se Zdravku javio njegov producent Gaga, optimistički raspoložen što se tiče snimanja filma i serije o kralju Aleksandru. Kaže da su prazne beogradske ulice za vreme policijskog časa idealna prilika da se snime kadrovi za postprodukciju. I, da su upravo dobili dozvolu da to i urade.
A već jutros viberom stiže fotografija snimateljske ekipe koja je snimila prve kadrove. Znači, pala je prva klapa. Srećno im bilo!