Podeli:
Neda Todorović/Foto: Marko S Todorović

Danima ne znam da li sanjam ili mi se ovo stvarno događa. Ne mogu da razlučim šta je stvarnost a šta je san. Neka me neko probudi, molim vas.

Sanjam da se pre tri meseca, tamo negde sredinom marta, pojavila neka pandemija. Mnogo toga deluje nemoguće, liči na ružan san, na najgoru noćnu moru. Kao, uvedeno je neko vanredno stanje! Policijski čas! Čini mi se da sanjam da su nam naredili da svi stariji od 65 godina, pa i Z i ja, ne smeju provoriti iz kuće, pod pretnjom kazne i privođenja. Možemo napolje jedanput nedeljno, od 4 – 7 ujutru. Ljudi ustaju u tri da bi otišli da stoje u dugačkom, kažnjeničkom redu za hranu pred samoposlugom. Ne mogu da verujem da je to stvarno bilo. Ne smemo ni da pretrčimo ulicu, da bacimo smeće! Ponekad se iskradamo, idemo do kontejnera, pa se posle hvalimo kako smo bili hrabri. Sedimo u kući kao gubavci, deca i komšije nam donose hranu do vrata, svi smo maskirani, ne smemo nikoga da primamo niti bilo gde da odemo. Rastu zalihe konzervi, testenine, keksa. Pitamo se hoće li preteći toalet papir?

Strepimo od svakog kijanja, od svake trenutne slabosti. Pitamo se, u strahu, da nismo i mi oboleli. Merimo temperature, pa ne smemo da pogledamo toplomer. Pokazuju nam slike nekakve bolnice sa vojničkim krevetima u velikoj hali sajma. Prete nam, ako ne budemo dobri, da će sva groblja biti prebukirana. Bože, da li je to stvarno bilo ili sam sanjala?

Broj zaraženih raste, broj umrlih se povećava, virus ulazi u staračke domove, u fabrike, u bolnice, u porodilišta. Obolevaju lekari i medicinsko osoblje, pitamo se ko će nas lečiti. Sve se zatvara, gradovi su potpuno opusteli, automobile su parkirani, tramvaji spavaju, čak su i parkovi ograđeni žutim trakama. Apokalipsa sad! Svakog jutra dobijamo izveštaj koliko je starica koje se predstavljaju kao lažne teniserke i kursistkinje engleskog jezika kažnjeno jer nisu poštovale policijski čas. Nemoguće! Raste opasnost da ne pošizimo. Trošimo poslednje zalihe snage, fizičke i mentalne, da ostanemo normalni. Cveta posao mobilne telefonije, dostave u kuću, rađa se otpor u vidu duhovitosti, kao najinteligentnijeg odgovora na represiju kojoj smo svi izloženi. Pitam se: da li se stvarno sve ovo dogodilo ili je samo san u stilu SF žanra. Pišem ‘’Dnevnik iz izolacije’’, važno mi je da zabeležim svaki detalj. Znam da je sećanje krhko, da ću sve to zaboraviti kao noćnu moru.

Pročitajte još:

Sa nestrpljenjem čekamo izveštaje ‘’kriznog štaba’’, pratimo svetsku korona scenu, pokušavamo da nađemo tačne odgovore u moru lažnih vesti, teorija zavere, dezinformacija, neusaglašenih mišljenja ‘’struke’’ koja ima i neke svoje nove, tabloidne zvezde! U tom snu shvatamo šta je važno a šta beznačajno, ko nam je bitan, kako se treba čuvati od bolesti i od zastranjivanja. Kao i mnogo naših prijatelja posvećujemo se nekom poslu, stvaralaštvu…dok čekamo bolje dane. Znam da sanjam, ali jutro nikako da mi svane. Tope se i poslednje mrvice strpljenja. A onda, iako statistike ne pokazuju da je kraj epidemije, vlada proglašava njen kraj. Uznemirena sam. Otkud to tako odjednom, bez stručnog objašnjenja lekara. Ah, da. Bliže nam se nekakvi izbori!

Rekonvalescenti smo. Oprezno izvirujemo kroz vrata pa izlazimo napolje, kao zatvorenici posle predudog tamnovanja. Nešto nas vuče nazad, u kuću. Prikupljamo snagu, imitiramo pređašnji život. Najavljena nam je neka nova normalnost. Objasnili su nam da ćemo se, suočeni sa globalnom pretnjom životu, vratiti prirodi, humanosti, dobroti, razumevanju. Svojoj iskonskoj suštini. A onda, munjevitom brzinom, a da se nismo ni razbudili, kreće novi san. Ili se možda uopšte i nisam probudila iz prethodnog. Sva dalja događanja više liče na ružan san.Nasilje, tuče, porodične tragedije sa više ubijenih, samoubistva, prebijanja neistomišljenika, verbalni obračuni u parlamentu – i na javnoj i na medijskoj sceni. Kažu da je čovek kući doneo ‘’onih’’ 100 evra, izašao, a žena uzela tih 100 evra i pobegla s ljubavnikom. Čovek ih našao, ubio najpre njih, pa sebe! Ni pre korone nismo umeli da razgovaramo, sada se još glasnije nadvikujemo, sipamo uvrede, javna scena liči na gladijatorsku arenu u kojoj se protivnici bore na život i smrt. Niko ne drži datu reč narodu – ni oni, ni ovi. Očjani ljudi u fabrikama koje postaju novi ‘’džepovi virusa’’, rastuća armija nezaposlenih, čitave grane privrede pred kolapsom… Da li je to korona ubila i poslednje ostatke humanosti i demokratije ili ta nova normasnost rađa sveopšti totalitarizam?

Donald Tramp preti građanima zemlje koja se hvalila demokratskom tradicijom da će na mirne demonstrante izvesti vojsku! Kao da Amerika kreće u neki kolaps, gori i crnji od svih naših ‘’kolapasa’’. Možda, ipak, sve ovo sanjam.

Komentari

Vaš komentar